Кустос Mезезија бележи (Роман у наставцима, глава 1. и 2.)

санског залеђа. А ко је живио у средњем веку у Захумљу и Босни
него Срби. Све сами Срби! И краљ Твртко крунисао се у Мана-
стиру Милошево, над моштима Светог Саве. Истина, био је мали
проценат припадника опасне секте попа Богумила, протеране
прво из Бугарске па потом из Рашке. Кажем опасна јер је прети-
ла да уништи малду српску државу и још млађу Српску право-
славну цркву. Незнатан број Богумила склонио се у Босну јер их
ту нико није дирао. И они су били хришћани, православци, али
су се побунили против раскоши у цркви, а биједе у народу. Своје
цркве правили су од брвана као и своје куће дашчаре. Латини су
се досетили па су све робове, довођене из Захумља и Босне на
дубровачку пијацу, прогласили патаренима. Тако су препредени
трговци и дубровачке власти могли слобоно продавати босанску
сиротињу богатим бродовласницима из Дубровника, Анконе,
Фиренце, Напуља, Венеције и Каталоније. Дубровачки суд им
је све те уговоре потврђивао као легалну продају патаренског
робља, иако је суштински кршио сопствени закон дичне Репу-
блике који је забрањивао продају хришћанског робља. До тих уго-
вора, свакако на латинском језику, дошао сам недавно трагајући
за мојим Мемезијама у архиву фрањевачког самостана Мала
браћа у Дубровнику. У тим судским списима наишао сам на по-
тресне слике. Дубровачки трговци робљем продају мајку са три
кћерке и два сина као патерене из Усуре (данашње Тузле) бродов-
ласнику из Каталоније иако та несрећна мајка и свих петеро њене
деце изјављују пред судијама да су хришћани. Судије остају неме
и потврђују исправност уговора о купопродаји босанског пате-
ренског робља. Потом сам нашао да су ове три невеселе сестре
још два прута препродаване другим бродовласницима. Истовре-
мено тај исти дубровачки суд ослобађа сестре Луцију и Анку из
Врхбосне (данашње Јајце) пошто су изјавиле да су од оца католика
и мајке католкиње, а дубровачки фратар то потврдио. Потом сам
нашао да је весели академик Михаило Динић превео неке од тих
уговора на српски језик, а САНУ објавио ту његову књигу одмах
после Другог свјетског рата. Весели академик Динић нигде, ни у
уводу ни у својим коментарима, не наводи да су то Срби из Босне,
већ уз њихова имена: Милица, Стајна, Радослава, Вела, Радослав
и Стојан… слепо преводи патарени из Босне.”

Рече ми тада још кустос Мезезија да годинама тражи из-
давача који ће његов превод и коментаре тих судских списа о
продаји босанског робља у Дубровнику објавити и никако га не
налази ни у Босни ни у Србији, а некмоли у Хрватској.
Трже ме јака експлозија па ненамерно ударих чика-Антонијево
раме, што он и не регистрова. Али регистровах ја: нове, још краће
исписане колоне на подсјетнику! Непристојно се нагнух изнад
његове главе да се још једном увјерим како те колоне нису никакви
нови, селективни каталози музејског блага којим ће ме усрећити
да га наредних дана сносим из одаја горњих у магазе доње:

“– Зетски кнез Јован Владимир и Мезезије;
– Посланство Владимирово Василију Другом касни у Цариград;