Кустос Mезезија бележи (Роман у наставцима, глава 1. и 2.)

сио. Посечено је и десетак глава оних најугледнијих јерменских
и византијских породица које су убиле василевса Констансу
Другог. Залудо су клечали, гологлави и боси, испрд егзарховог
логора. Истог часа су сви посечени, а њихове главе натакнуте на
шиљато коље у луци.
Непотопљени бродови Месинске флотиле заокренуше за
бегунцима. Брзи и неоштећени бродови запловише пучином
Средоземља према Криту, а спорије и оштећене тријере покуша-
ше да се дочепају источне обале Јадрана, кроз Отрантска врата.
Тако победоносни, славни тријереми наваркоса Мезезије испод
Сиракузе постадоше гусарске скитнице док не нађоше уточиш-
те код словенских кнезова у Боки Которској и нових наваркоса
на Криту и Родосу.

– Валтер брани Сарајево!
– Вакић брани Сарајево!
– Јука брани Сарајево!
Допиру поклици из Улице војводе Путника. Враћао сам се из
Умпрофора, гдје сам подигао провијент за кустоса Мезезију и себе
проклетог. Уплаших се гомиле и потрчах да пре руље уграбим у
Музеј. Колоне, у плавим радничким комбинезонима, под рудар-
ским и грађевинарским шлемовима, са лампама на челенкама
и крамповима на раменима, сливају се на Марин-двор и застају
пред новом зградом Извршног вијећа Босне и Херцеговине.
– Друже Тито, ми ти се кунемо…
– Ми ти се кунемо…
– Да са твога пута не скренемо…
– Пута не скренемо…
Певоју радници. Укључише и разглас:
– Сарајево, љубави моја…, завија јецајући Кемал Монтено.
Завијају и кола хитне помоћи. Паралелно са колоном људи миле
и кола Радио-телевизије Сарајево, Радио-телевизије Хрватске
и CNN-a. Два барјактара на челу у чвор везали “шаховницу” и
“љиљане”. Укочио ме страх, подузели жмарци језе, а опет гребе
изнутра неки ђаво сумње у овај соц-реалистички фолклор. Чују
се пуцњи од хотела “Hollyday Inn”… Зар опет? Алија говори…
Јуче, кажу, пустио све затворенике из Централног и Зеничког
затвора…
Пред ову несрећу радили смо на локалитету Фоча. Пренијели
смо отуда све од вредности што се могло пренијети. Највише из
Градског музеја и са локалитета Алаџа-џамија.
И преко љета убрзано је тамо радио дио наше екипе. Још у
свијести носим онај језиви мук па урлик из стотине хиљада грла:
“Алаххх-егберрр!”– Мук – “Алаххх-егбер! … Клања читав народ на
Саставцима. Тако се зове простран нанос шљунка на ушћу, где
се Ћехотина састаје са Дрином. Језа подилази под кожу, прелази
у кости ширећи исконски страх у читавом човјечијем битију…
Алија говори… Ослободио је све заробљенике из Фочанског за-
твора, у коме је и сам робовао. Сабрали се Муслимани (Читајте
ову ријеч великим словом на почетку јер им је Тито дао да им
уједно верска припадност буде и национална) од Гостивара до
Велике Кладуше.
Пронио се глас чаршијом да су Караџићеви Срби те ноћи,
после скупа Муслимана на Саставцима, похапсили све официре
Југословенске армије у фочанској касарни, преузели складишта
оружја у Забрани и делили га својима… Сви висови око Фоче по-
стадоше бункери… Чека се, кажу оно најцрње… Чека и војска
у касарнама, не само у Фочи него и у Сарајеву: у тврђави Јајце
на истоку, у касарни Маршала Тита у центру, у Бућа-потоку
и Пазарићу на западу, у Лукавици и Бутмиру на југу, у Рајловцу
на северу… Забарикадирали се у Команди града код Душанова
парка, у Дому ЈНА код позоришта… Неће против народа, кажу.
Слутим зло. Андрић ми кљуца у глави:
”Понекад се човек пита да није дух већине босанских народа
заувек отрован и да, можда, никад неће ни моћи ништа друго до
једно: да трпи насиље или да га чини”.
Овакву пророчки исклесану истину руља не трпи. Зато су,
ваљда, вишеградски Муслимани одсекли главу и његовом споме-
нику, а он их у свет увео. Кад већ нијесу могли да се освете за
ту истину мртвом писцу, разбили су му споменик и бацили у
Дрину са Ћуприје, оне исте која је глсвни лик у његовом роману
“На Дрини ћуприја”, а којом су се поностили колико и нобеловцем
Вишеграђани сва три закона.
”Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа,
а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја”, дошаптава
и данас, и мени и њима, нобеловац из Дрине.