Лидија Делић
Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића
Тако са светом додирнути мало
И успаничени усред своје раке
Напрегнемо се (ком је шта остало)
Да кроз цев зелену добијемо знаке.
Апсурд, гротеска и парадокс, продор у фантастику, ирацио-
нална стања, аутоматизација понашања и специфичан емотив-
ни регистар – страх, параноја, немоћ – јесу елементи на које је у
поезији Стевана Раичковића мало обраћано пажње. Те елементе,
међутим, не би требало занемарити: они су, као што смо видели,
обележили један битан и вредан сегмент Раичковићевог ствара-
лаштва и сведоче о чињеници да је Раичковић био песник ком-
плексне осећајности, пријемчив за различите стилске поступ-
ке и оријентације. Он је несумњиво био склон романтичарској
концепцији песничког надахнућа, строгој форми (сонету и ка-
трену) и специфичној симболизацији стварности (птица, камен,
река), због чега се с правом сматра баштиником романтизма и
симболизма. Раичковић је, међутим, певао и о егзистенцијалној
зебњи и отуђењу модерног човека, и то у веома модерном,
гротескно-фантастичном кључу, по чему је био близак неким
радикалнијим литерарним правцима. Додирујући различите
линије српске и светске лирике и ослањајући се на различите,
чак и међусобно супротстављене и готово искључиве поетске
формације, он је, ипак, остајао аутентичан и самосвојан, што ни
критици, ни читалачкој публици није могло промаћи.
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ]
Коментари