Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића

Ја бих макар за трен да сам нешто друго,
Ал са овом старом мишљу, оком, ухом.
У цреп сам се древног крова спљосно, уго:
Нек зелени лишај расте мојим духом.
(…)
Онда – моје тело сања спокој грма;
Моја рука – грану; прсти – лист што хуји.
(…)
Бледост мога чела камени сан снива:
Ја белутак за трен постах украј воде (…),

док његова воља замире и он се идентификује с дрветом:

Где неста страх пред светом ту и песма преста.
И гле: стојим сада – дрво, са обраним плодом.
Мре у зглобу воља да се макнем с места.
Шта да радим с руком и у њој са слободом?

мртав свет оживљава – “мали камен” расте, “греје се на сунцу” и
“миче обрвама”. Долази, дакле, до својеврсне инверзије мртвог
и живог и повременог продирања у простор фантастике.
Претходно наведен аутопоетички, гномски исказ из првог
стиха Уморне песме – “Где неста страх пред светом ту и песма
преста” – можда најексплицитније сведочи о чињеници да је у
основи Раичковићевог певања, између осталог, и страх од света,
који је у његовој поезији артикулисан на различите начине.
Неки од њих су – без обзира на метафоричност прирођену поет-
ском језику и употребу поређења, потенцијала и глагола којима
се релативизује доживљај (чини ми се и сл.) – изузетно блиски
модерној фантастици.
У назначеном аналитичком кључу могла би се посматрати и
тема двојника, која је сама по себи и фантастична и нуминозна,
мада се додирује са стањима духа и ума која могу имати одређена
емпиријска, психоаналитичка и психопатолошка тумачења. У
песми речитог наслова – Двојник – опеван је параноичан страх
лирског субјекта и перманентно осећање нелагодности због
присуства безобличног “двојника” с несумњиво демонским,
ђавољим атрибутима:

Он нема очи – ал ме вавек гледа.
Има за мене увек реч немушту.