Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића

По осећањима угрожености и параноје, а, у извесној мери, и
по елементима фантастике, претходној песми блиска је песма
Панонске птице, где је описан доживљај лирског субјекта који,
поремећеног осећаја за време (“Био сам тако сигуран // Као да
сам од давнина живео // И као да је исто толико равнога времена
/ испред мене“), излази из собе у нуминозну, “прозирну” ствар-
ност која га мотри и вреба “у својим заседама невидљивим“:

Било је тако ведро
И прозирно
Да се скоро све видело:
Свака ствар
И иза ствари још као да се нешто тајно мицало
И као да је на мене само
По нешто нејасно
Из свега
Одавно у својим заседама невидљивим помно чекало.

Страх лирског субјекта од света – “брисаног простора” –
задобија постепено гротескно-фантастичне размере:

Може ме неки пијани познаник дрмусати
читаву вечност за раме.
Може ме неко заменити са неким
Почети причу
Тражити можда дуг непознати.

(…)
Могла би и птица нека да ме удари
И то кљуном
У око.

И вечност као проклетство баналног живљења (дрмусање
пијаног познаника), и страх од губитка/замене идентитета, и
инсистирање на сценама бола и нагрђивања – јесу моменти
који у драстичном виду и у веома модерном поетичком кључу
дочаравају фрустрације урбаног човека.
Елементи нуминозне фантастике и осећање немоћи и угро-
жености јављају се и у песми У магли, у којој симбол неразлуче-
ности и исконског хаоса – магла – овладава светом, асоцирајући
апокалипсу. У поменутој песми лирски субјект покушава
да побегне из магле која се шири, али на гротескан начин, у
стилу ониричне фантастике, доживљава метаморфозу која му
онемогућава спас:

Магла влада светом (ил се спрема).
Од ње се више одвојити нећу.
Чим завесу макнем: већ на мене слећу
Димљиве латице цвета кога нема.

Ево бежим кроз њу, из ње, али споро.
Мање ми се ноге као у корњаче.
Цео дан сам ишо, а кад ме мрак таче
Стојим усред магле неодмако скоро.

Мотив привидног кретања или немогућности кретања
упркос жељи и намери да се одмакне и побегне јавља се у низу
Раичковићевих песама и представља неку врсту слике којом
се дочарава спутаност и немоћ лирског субјекта. Овој готово
метафизичкој статичности симболички је блиска тежња да се
живи свет и лирски субјект успавају, окамене или на неки други
начин учине непокретним. Кључни мотиви Раичковићевог
песништва – камен, дрво, успаванка – имају, поред осталог, и
поменуту симболичку нијансу. Међутим, док у Раичковићевој
поезији лирски субјект тежи непомичности и преображају у
неживу природу и биље: