Лидија Делић
Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића
Иако знам да тамо лежиш
Расута сва до задње труни
Осећам како амо бежиш.
То тражиш лежај у мом телу.
На два си места: онде труни,
Да бих те овде имо целу!
У наведеној песми, међутим, поменути мотив остао је “у сфери
емотивног и психолошког доживљаја”, па фантастика “добија
неку врсту могућег реалистичног ‘излаза’ у претпостављеном
пјесниковом замишљању или у некој врсти његовог халуци-
нантног виђења”.
Ипак, иако се у датој песми, као и у целом циклусу уопште,
превасходно опева субјективан доживљај и лична фантазија,
дубока веза с покојницом након њене смрти јесте нешто што
истински угрожава живог и поседује елементе нуминозног, чак
и онда када се не залази у поље фантастике, о чему сведочи
песма Ти си мој живот видела из близа, где је поменута веза
узрок нестанка живога за живота. С покојницом се, наиме, гаси
и егзистенција лирског субјекта, јер он на овом свету остаје као
нека врста живог мртваца и човека без одраза у огледалу:
Седим за столом и не знам свог лика.
Пред огледалом залуд ми је стати:
У твоме оку била ми је слика.
Већ пола мојих ствари с тобом труне.
Нико ме сада не зна, нит ће знати:
Из мене зјапи рана место нуле.
И у песми Post scriptum проблематизована је граница између
мртвих и живих, али из перспективе која сама по себи залази у
домен фантастике. Песма је, наиме, испевана са становишта и
гласом покојника, али се, упркос драстично измењеној тачки гле-
дишта, у њој препознаје исти емотивни спектар и иста врста страха
као и у песмама испеваним гласом живих. Доминирају осећања
усамљености (“Већ смо под земљом, разбацани, свако сам“) и
панике и мотив немогућности успостављања жељеног контакта и
комуникације и с другим покојницима и са светом живих:
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ]
Коментари