Лидија Делић
Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића
У две поменуте поеме, двојник је, на први поглед, из друге
сфере – то није ни хтонски лик ни демонска сила која прати и
прогони лирског субјекта, већ болесник (Владимир Пурић),
односно песникова биста. Међутим, и они поседују атрибуте
који их доводе у јасну везу с оностраним: Владимир Пурић је
црн и на смрт болестан Циганин, док су биста и лирски субјект
својеврсни одрази који се зрцале преко смрти (“Стојим за својим
сопственим потиљком / Као да гледам себе иза смрти“).
Најзад, у контексту приче о елементима фантастике у поезији
Стевана Раичковића ваљало би се осврнути и на тему односа
између света живих и света мртвих. У претходно поменутим
Записима о црном Владимиру, у чувеној лирској минијатури
из осмог дела (Варијације), граница између два дијаметрално
супротна света – овог и оног – коренито је уздрмана, што дату
песму доводи у простор фантастике. Црни Владимир појављује
се у поменутој минијатури као нуминозни, ноћни шетач, који у
поноћ бере цветове “да реси тајне светове” и као покојник који
се, с косиром преко рамена, ноћу “краде брежином”:
Огрнут белом тежином
С косиром преко рамена
Краде се косац брежином
Побего испод камена.
Мирише тешка комина
Над селом и над ледином
Ноћ је ко црна домина
Са белом тачком једином…
Ноћном шетњом косца, побеглог “испод камена”, “с ко-
сиром преко рамена”, призван је архетип смрти као косача и
направљен продор у “чисту”, конзистентну фантастику, за коју
нема могућности реалистичног тумачења
Мотив бекства умрлог у симболичком виду јавља се и у
циклусу песама посвећеном преминулој песниковој супрузи,
Бојани, у којем покојница има двостуруку егзистенцију:
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ]
Коментари