Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића

срастање човека и врата (човек се од њих “одваја” одлазећи низ
улицу) – јесу стилски поступци, симболика и емотивни регистар
по којима се препознају они литерарни токови који инсистирају
на отуђености урбаног човека и преносе његово осећање анкси-
озности и незаштићености.

Сличном поступку Раичковић је прибегао и у песми Човек с
кишобраном. У њој је човек такође сведен на везу с безначајним
предметом (кишобраном), а живот на шетњу улицом током које
незнанац с баналном свакодневицом “измишља своју историју”
и “свој велики живот” . Човек се ни овде не именује нити
описује, за разлику од кишобрана, за који се даје низ детаља
(“кишобран са излизаном браонкастом дршком / Један сасвим
затворен тамни кишобран / Као увијено црно једро“). Уочава се
такође својеврсна аутоматизација (шетња под туђим прозорима
низ градску улицу понавља се периодично), појачана “равно-
мерно тупим” одјеком кишобрана којим се човек поштапа. У
епилогу се, најзад, јавља и мотив врата са сличном симболиком
као у претходној песми:

Пред једном трошном се кућом зауставља
Пред зидом
Иза кога је боравио све своје прохујале године у недоглед
Кришом се осврће у тренутку
Гледа у чисто небо без облака
Гледа у кишобран
И нестаје збуњен у вратима.

Традиционална симболика врата поништена је на специфи-
чан начин и у песми У сасвим утишалој, где се песник фокусира
на човека који у “сасвим утишалој и скоро смраченој улици” стоји
пред вратима, не знајући “да ли је изишао / Или се тек спрема
или размишља да ли да уђе”, као што не зна ни да ли је “време
дубоко иза поноћи / Или време ноћи већ сасвим близу јутра” .
Чињеница да је свеједно ући или изаћи у кућу/на улицу укида
границу и смисао постојања врата, а време “дубоко иза поноћи”,
симболички аналогно времену “ноћи већ сасвим близу јутра”, на-
глашава сабласност ситуације и доживљаја лирског субјекта.
Нуминозна атмосфера успоставља се на један другачији
начин у песми Једне недеље у подне, објављеној у збирци Па-
нонске птице. У поменутој песми лирски субјект изненада се
појављује на јесенској обали једног града “који је толико суседан”
његовој вароши “као што су око и око близи на једном истом
лицу”. То, међутим, није само град нестварно близак – па, чак,
и идентичан (“као што су око и око“) – граду лирског субјекта,
већ и град у коме је лирском субјекту све непознато, као што је
и он сам непознат свему око себе. Отуда се у њему јавља осећај
да “никада и нигде / И ништа / Није баш сасвим истински ни
постојало”, а осећај етеричности, нестварности, емпиријске
неутемељености света у коме се обрео илустрован је и необично
успелим језичким обртом. Наиме, у последњем од шест рефре-
на дате песме – “Стојиш на (његовој) јесенској обали” – изостаје
именица обала, па лирски субјект остаје на месту одређеном
само временским атрибутом (“јесенска”):

Стојиш на јесенској.

Изостаје, дакле, било каква материјална димензија простора,
односно света у коме “стоји” лирски субјект. Тај свет је, при том,
без гласа и покрета (“Пас да залаје бар. // Лист падне“) и из њега
лирском субјекту као да нема бекства:

О не би лоше било да си пио
Па онда да бар сутра буде некако све другачије.

Лирски субјект је, дакле, заробљен у застрашујућој ствар-
ности коју би радо мењао за мамурлук, чији се крај може на-
зрети и очекивати.
Мотив тамнице и осећање да је задани, реалан свет туђ и
непријатељски често су варирани у Раичковићевој поезији. У
песми Причина они су комбиновани с мотивом буђења у непозна-
том окружењу, својеврсном “казамату”, “са авлијама и кулама”: