Лидија Делић
Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића
Он први шане ону мисо шушту
Од које бежим ко од ватре, леда.
Даље у песми јављају се мотиви који би лако могли имати
сходиште у усменој традицији:
Кад пођем за њим – осванем сред блата.
Страшно ме држи, а неима шаке.
Или ме пушта небу под облаке,
А када падам – он ме не прихвата.
И блато и ноћно кретање указују на хтонску природу “двојника”
и асоцирају предања у којима су тематизовани ноћни сусре-
ти смртника с вилама и другим демонским бићима. Најзад, у
епилогу се уводи и мотив смеха, који се, како је већ речено, и у
традиционалној култури и у Раичковићевој поезији, везује за
ђавола и демонске ликове. Атмосфера која прати смех нуминозне
силе и лексеме за којима песник посеже (најежен, избоде, сломљено
стакло) сведоче да је Раичковић дату симболику имао на уму:
Кад реч заустим – ја уместо еха
Најежен чекам да ме свег избоде
Сломљено стакло његовога смеха.
Мотив двојника среће се и у поеми о црном Владимиру, где се
песнички субјекат идентификује са смртно болесним Циганином:
Ја већ по нешто с њиме делим
(И помало се са њим рушим):
Кад ходницима шетам белим
Ја и за њега једну пушим.
(…)
Већ као да сам му у сени
И стојим пред њим сличан робу.
И кад умре, он ће у мени
Да труне дуже но у гробу…
и у Разговору с иловачом, у којој је опевано удвајање лирског
субјекта током израде његове бисте:
Стојим за својим сопственим потиљком
Као да гледам себе иза смрти
(Док преживели вајар блатним шиљком
Свог малог прста по мом уху врти).
(…)
Осећам-видим наше тајне нити
Исконска грудо пренута из тмина:
Ти ћеш уместо мене овде бити
Да носиш мој лик кад ја будем глина.
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ]
Коментари