Лидија Делић
Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића
традиционалној култури и у Раичковићевој поезији, поседује
хтонску природу:
Иако се дуго већ пењемо скупа
Чујем како само мој степеник лупа.
(…)
Одгонетам где сам: свуд лица и флеке
Утиснуте у зид или сенке неке.
Са свих страна зуре очи непознате
Ко у птица што ће на плен да се сјате.
(…)
Где су друге очи што виде и оно
Чега скоро нема? Рече глас ко звоно.
(…)
Тек изусте где су… сустиже ме где је…
Глас што пола прети, отпола се смеје.
(…)
Јекнух, као звоно и ја, а сред еха:
Све потону у мук с танким рубом смеха…
Заснована на деметафоризацији фразеологизма (сабрати се,
у значењу – прибрати се), слика телесне дисторзије и физичке
нецеловитости лирског субјекта такође задобија фантастично-
гротескне димензије:
Сабирао сам се и скупљао део
По део свог тела док не постах цео.
(…)
(А тек сам касније, с времена на време,
Откривао да ми фали рука, теме…).
Вештим поигравањем с чувеном Галилејевом репликом
– “Ипак се окреће!” – у завршним стиховима поеме мотив утам-
ничености подиже се на метафизички ниво. Инквизицијски
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ]
Коментари