Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића

точак за мучење постаје метафора живота самог, а Земља место
странствовања лирског субјекта:

И док ми и ову мисао већ ломе
Вртим се на вашој Земљи, точку моме.

Осећај усамљености, апсолутне (самим тим – и нереалне) изо-
лованости од људи и виђење света као тамнице/гета преплићу се и
у песми О како дуго. У њој лирски субјект, који дуго није ни с ким
“ни реч реко”, “у старом руву”, зарастао у длаку и дугих ноктију
– чиме је сугерисано удаљавање од културе и приближавање ани-
малном изгледу и нељудској природи – описује повремене ноћне
изласке “ка свом тргу-гету” и осећај заточености у кругу:

И тек понекад, у час тмине,
Кад и последњи корак мине –
Кретао сам ка свом тргу-гету:
И вртео се сву ноћ дугу
Као робијаш по свом кругу
Или куглица у рулету.

Упркос истинској песниковој блискости с природом, у поезији
Стевана Раичковића осећање несигурности и страха повремено
изазива и биље, које добија људске димензије и претвара се у неку
врсту нуминозне силе која угрожава и плаши лирског субјекта.
Тако у песми Видик пејзаж у прозорском окну постаје страш-
ни мотрилац: он добија “хиљаду очију”, гране дрвета “издужују
шију”, брда с “беоњачама снега” “пиље” у посматрача, док “мрки
поскок жиле” притајен “чува дуб и чека”. Све лексеме укључене у
наведене метафоричне спојеве – мотрити, пиљити, посматра-
ти, шија, поскок, притајен – изразито су негативно конотиране
и сугеришу осећање параноје и страха од света.
У поменутој песми призвана је, уз то, и древна слика змије
у корену дрвета:

Све ме посматра: мрки поскок жиле
Што сав притајен чува дуб и чека –

која се својом традиционалном симболиком сасвим уклапа у
назначени значењски контекст. Наиме, у архаичним културама
змија је оличење демонске прасиле/аждаје, која се сукобљава са
соларним принципом/птицом и прети уништењем космоса и
регресијом у почетни хаос. Као антиподи, поменуте животиње
позициониране су на супротним крајевима просторне верти-
кале – птица у врху, а змија у корену дрвета – при чему ваља
нагласити да је у српској и словенској традиционалној култури
дуб, односно храст свето, култно дрво, за које се везује низ ри-
туалних радњи и веровања и које врло често симболизује Кос-
мичку осу (axis mundi). Поигравајући се с традиционалним
симболима Раичковић је, дакле, призвао слику исконског зла и,
привидно певајући о пејзажу, интензивирао и готово метафи-
зички утемељио осећај угрожености и страха.
Најзад, у песми Видик лирском субјекту не супротставља се
само окружење (природа, пејзаж), већ и тело, односно делови
тела, што је, дакако, још драстичнији вид отуђења:

Мотри ме зимско небо уврх рама.
Мотри ме рука моја, песма сама.