Британска историја о Дражи и Брозу

саветовао Черчила 11. новембра 1943. да се интензивирају мере по-
дршке партизанима.
Питање шта да се ради са Михаиловићем је још увек требало
да се реши. Черчил је одлучио да напусти и њега и његов покрет.
Није било могуће да се открије постојање главног извора Черчило-
вих обавештајних података – отуда је дат публицитет Маклејно-
вом ‘разарајућем᾿ извештају… Да се оправда одлука Парламенту,
савезничким владама, посебно онима у егзилу и штампи, Михаи-
лоивићу је речено да дигне у ваздух два важна моста у Србији,
или ће у супротном да изгуби подршку. Као што се очекивало,
Михаиловић није реаговао и британски официри за везу су по-
вучени од четника.
Черчил се обратио Доњем дому парламента први пут после
шест месеци 22. фебруара 1944. Он се дуго бавио ситуациом у Југо-
славији, правдавајући своју одлуку извештајима Дикина и Маклејна.
У завршетку говора он је рекао:
‘Наша осећања овде, као и другде, волео бих да то Доњи дом ви-
ди, следе принцип да одржимо добре намере према онима који од-
рже добре намере према нама. И да тежимо, без предрасуда или
политичких симпатија, да помогнемо онима који нападају наци-
сте и тако наносе највеће ране непријатељу᾿. Са ових пар речи Чер-
чил је јавно одбацио Михаиловића и четнике и прихватио Тита
и партизане.”
Разуме се, Черчил није улазио у детаље, типа: где то партизани
нападају нацисте?
Ни Крипс се не замара тим питањем. Али, изненада, он нападе
мења узнемиравањима, не објашњавајући како то да је војска од
двеста, триста, четристо хиљада војника – страшне цифре биле су
у оптицају – способна само да узнемирава непријатеља, па и то не-
успешно? Крипс пише:
“Партизани су наставили да узнемиравају непријатеља, мада
су Немци били у стању да одрже дотур боксита и да одрже главне
саобраћајне правце отвореним омогућавајући својим снагама у
Грчкој да заврше организовано повлачење 1945. године.
Партизани се ипак нису одазвали британском захтеву у погле-
ду извођења операција против Немаца.”
Тако је, на самом крају свог рада, Џон Крипс својим читаоци-
ма ипак саопштио неке тачне информације.

13.
Општи коментар целог овог чланка могућ је уз само једно питање:
ко је Џон Крипс?
Ни свемоћни Гугл нема одговора.
Јер, одговор је: нико!
То је псеудоним.
Али, иако је Крипс нико, његов рад је нешто, и то нешто ве-
лико: докторска дисертација на једном британском универзитету.
Прецизније речено, чланак је сиже те дисертације.
Ни дисертацију, као ни чланак, и ни било који сличан рад, ау-
тор није објавио под својим именом и презименом.
Зато што га је било стид.
И с правом га је било стид. Докторску дисертацију једног бри-
танског научника данас може да обори један просечан српски
средњошколац.
Зашто је то тако?
У основи, није реч о “Крипсу”, и зато нећу саопштити његово
име. Реч је о систему, због кога је докторанту у архиву дат само је-
дан део докумената, онај део који се уклапа у званичну британску
историју Другог светског рата на Балкану.
Потписник ових редова има високо мишљење о општој бри-
танској историји, наравно сем оног дела у коме се негира улога Ви-
зантије као најнапредније државе тога доба (ни један британски
историчар неће признати да је Цариград вековима био оно што је
Њујорк постао у 20. веку). Али, када је реч о новијим догађајима,
који се преплићу са савременом политиком, ту је британска исто-
рија просто речено ужасна.