Британска историја о Дражи и Брозу

рали Дикин и његов претпостављени официр Бејзил Дејвидсон.
Черчил је захтевао извештај од Кеблија, који је заступао став да
се партизани контактирају. Писано је да је “завера у Каиру” от-
крила успех партизана, што је намамило Черчила да их потпуно
подржи. Сада је, после, обелодањених транскрипата, јасно да је
премијер био веома упознат са ониме што се догађало, пре него
што се видео са Дикином и Кеблијем.
Транскрипти откривају у детаље ток Операције “Вајс”. Парти-
зани су пружили чврст отпор немачким копненим снагама и
Луфтвафа је коришћена да обезбеди подршку бомбардовањем. До
16. фебруара 1943. прва фаза операције проглашена је завршеном,
али су извештаји напомињали да су елементи партизана избегли
обруч, неки кретањем према подручју боксита, а други поново
се појављујући у очишћеним зонама. Следећи Кеблијев извештај
Черчилу, начелник генералштаба, коме је била послата копија од-
лучио је да промени политику и да контактира партизане, али не
пре него што је пуковник Бејтмен из Управе за војне операције
препоручио да је исправно подржати “активне и борбене парти-
зане уместо успаваних и тромих” четника…
Друга фаза “Вајса” је изведена. Транскрипти који су примљени
пружају доказе да су партизани из области Ливна и локални пар-
тизани напредовали према зони са бокситом.
Нажалост, Крипс не наводи неке од тих детаља о Операцији
“Вајс”, па не можемо видети на основу чега су Британци дошли до
закључка о “чврстом отпору” партизана. Из немачких докумената
о овој операцији такав закључак се ни на који начин не би могао из-
вести. Напротив, дан по окончању прве, а уједно и највеће фазе опе-
рације, 17. фебруара 1943, генерал Артур Флепс, командант главне
немачке јединице, 7. брдске СС дивизије “Принц Еуген”, писао је:
“Може се очекивати да ће непријатељ пружити свој први отпор”.
Да Флепс није претеривао, види се и на основу комунистич-
ких докумената, који говоре о расцепу у покрету и брзом паду “Би-
хаћке републике”. Своје повлачење овом приликом чак ни парти-
зани нису називали напредовањем, као што то чини Крипс.

7.
Још је занимљивије како Британци нису уочили да партизани, ка-
да је почела Операција “Вајс”, најбоље јединице нису послали на
Немце и усташе, већ у напад на четнике у области Книна. Пош-
то су британским дешифрантима поново промакла кључна доку-
мента, њихови аналитичари још једном нису могли да саберу је-
дан и један.
А промакло им је следеће.
Три дана пре почетка Операције “Вајс”, 17. јануара 1943, Броз је
добио извештај од свог начелника штаба, који гласи:
“Овим усташким преговарачима – парламентарима, по моме
мишљењу, требало би ставити до знања да је безусловно потребно
да донесу оригинална – званична пуномоћја од Павелићеве владе,
а не овако од неких разних делегата.”
Хрватски поглавник Анте Павелић, прихвата ову критику и
одмах шаље комунистима свог министра (тј. амбасадора у Вати-
кану; тада се за амбасадоре користио термин “министар”), Николу
Рушиновића. Командант 4. зоне “Народноослободилачке војске
Хрватске”, Вицко Крстуловић, о доласку министра Рушиновића
писао је 18. јануара Врховном штабу:
“…Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу
са партизанима, како би се на било који начин предусрела ова
акција (Операција 'Вајс' – прим. М.С.) и убијање партизана и хрват-
ске војске. Ово преговарање и споразум са партизанима мора би-
ти апсолутно тајно пред Њемцима и Талијанима. Наводно да су
стали (Павелић и његова влада – прим. М.С.) на становиште да
држава без народа не вреди. Министар и жупан (Н. Леутић, велики
жупан из Омиша – прим. М.С.), изразили су своје повјерење пре-
ма партизанима, само се боје да не би у партизанским редовима
Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла
под вођство Срба.”
По пријему Крстуловићевог писма, на састанак са Павелиће-
вим министром долази лично Јосип Броз Тито. Био је то састанак
на највишем нивоу између две зараћене стране током Другог свет-
ског рата: министар и лични изасланик врховног команданта с
једне стране и врховни командант с друге стране. То је исти ниво
као да је Черчил послао свог министра Хитлеру да раде о глави
Рузвелту или Стаљину. За састанак, одржан у једном католичком
манастиру, најпре су сазнали Италијани. Крипс је раније напоме-
нуо да су британски дешифранти хватали и италијанске и хрват-
ске поруке, али, ето, ове су им промакле.
Ипак, најважније је измицање суштине догађаја: да су и за Опе-
рацију “Вајс” и за Операцију “Шварц” Немци довели велике једи-
нице у јадранско залеђе, не због партизана и четника, већ због
убеђења да ће се ту ускоро искрцати савезничке инвазионе трупе.
То је, заправо, било убеђење свих на Балкану. Зато су партизан-
ски комесари ширили песме попут ових: “Ако дођу дебели Енгле-
зи, чекаће их наши митраљези” и “Партизани, припремите мит-
раљезе, да чекамо краља и Енглезе”. Радио “Слободна Југославија”,
који је емитовао програм из СССР-а и био под директним надзо-
ром Коминтерне, претећи је јављао 17. јануара 1943: “Ако се једна
енглеско-америчка војска буде искрцавала на Балкан са намером
да успостави анационалну југословенску владу у Лондону, југо-
словенски ће се народ силом одупрети”
Овај програм, наравно, није био шифрован, али такође је про-
макао Британцима.
С друге стране, они и даље нису веровали Михаиловићу, који
их је 26. фебруара 1943. обавестио:
“Према извештају из Србије у последње време комунисти шире
пропаганду и позивају народ да се бори против Енглеза и Амери-
канаца ако се ови искрцају на Балкану. Комунисти то исто раде
у Словеначкој и Истри. Међутим, расположење народа је сасвим
супротно”.