Британска историја о Дражи и Брозу

– 10. април 1942: “Изгледа да је четничка група Дангића потпу-
но разбијена у борбама с хрватском војском и усташама у сарадњи
с комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локал-
не успехе.”
Немци су забележили и последице ове сарадње: “Хрватске ус-
ташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица
које су хрлиле ка Дрини, а делимично их побацале у реку.”
Британци нису могли да знају за комунистичка документа о
овоме, јер су њихове поруке носили курири. “Мислимо да је хитна
потреба доласка бригаде, али не да се ангажује у борби против
усташа, већ против Рачића и официра и њихових жандара”, пору-
чили су 2. марта 1942. командант Бирчанског партизанског одреда
и његов помоћник Брозу, који је 29. марта командантима 1. и 2.
пролетерске бригаде писао да је њихов долазак у источну Босну
имао “и негативних страна, јер је извршен у вријеме када су чет-
ничке јединице водиле борбу са усташама код Хан Пијеска”.
Уместо свега овога, Крипс наводи: “С доласком пролећа парти-
зани су наставили свој отпор”. Ситуацију из лета 1942. године он
описује на следећи начин:
“…Такође је извештавао (генерал Хорстенау – прим. М.С.) да су
партизани заузели велику област у Хрватској са средиштем у Лив-
ну – област величине отприлике Швајцарске – и да Хрвати неће
бити у стању да је поврате. Мада се у извештају не тврди, Тито је
био присутан и командовао је овом облашћу… Извештаји су при-
мани о настављеним саботажама и сукобима између партизана и
Осовине. Двадесет трећег августа генерал Дејвидсон је писао да
већину активности отпора врше партизани, да је његово виђење
да Михаиловић чува своје снаге да уради свој део када би био ор-
ганизован општи устанак”.
Крипс не објашњава да је Ливно у Босни, односно, прецизније
речено, да је Хитлер доделио Босну Хрватској. Такође је необично
што некритички преузима податак о поређењу партизанске тери-
торије са Швајцарском. Тек крајем те године, када је била у зениту,
“Бихаћка република” се проширила на 22.500 квадратних киломе-
тара, досегавши половину швајцарске територије. Овај податак
изнео је генерал Фортнер, командант немачке 718. дивизије, једине
која се граничила са комунистима, у свом извештају од 26. децем-
бра 1942. Лета те године “Бихаћка република” била је знатно мања.
Важнија од ових детаља јесте чињеница да су британским де-
шифрантима редовно промицали немачки извештаји на основу
којих се види суштина догађаја. Наиме, супротно од овога што је
Крипсу стављено на сто у Националном архиву Британије, гене-
рал Фортнер је извештавао да партизани заправо избегавају су-
кобе с Немцима, осим када то није могуће, тј. када их немачке тру-
пе стигну и опколе. Уместо на Немце, они су се усредсредили на
формације Независне Државе Хрватске, али ни са њима нису има-
ли већих сукоба. Једину велику и крваву битку, изведену на ини-
цијативу неког, како би Крипс рекао, покрета отпора, лета 1942.
Немци су регистровали у Фочи, где су после дуге опсаде четници
савладали осовински гранизон (хрватско–муслимански). Међу-
тим, и ова серија немачких извештаја неким чудом је промакла
британским дешифрантима.
Броз је у наредбама својим командантима користио термин
“фингирани сукоби”, тј. договорени сукоби између партизана и
Хрвата, који су се окончавали тако што би Хрвати реда ради за-
пуцали, како би имали оправдање пред Немцима, а онда би пар-
тизани запоседали напуштене вароши. Зато је опаска да “Хрвати
неће бити у стању” да поврате неку територију, само условно тач-
на. Прецизније је оно што је извештавао генерал Фортнер, на при-
мер 12. октобра 1942: “Организација и наоружање разних бригада
ове совјетске републике напредују задивљујуће. При томе, снабде-
вачи оружјем у првој линији су хрватске оружане снаге и усташе,
чије посаде скоро редовно, ако је на њих извршен енергичан на-
пад, дозвољавају да буду разоружане не пружајући никакав от-
пор, или беже, остављајући за собом своје тешко наоружање, а
делимично чак и своје пушке”.
По Крипсов рад ствар је утолико гора јер британски дешиф-
ранти, као што смо видели, нису ухватили немачке извештаје о
сарадњи партизана и усташа из почетка 1942, а британски оба-
вештајци нису знали за предратну сарадњу комунистичког и ус-
ташког покрета. Зато, потпуно ван главног тока приче, Крипс на
исти начин описује догађаје и с краја 1942. године. Транскрипти
дешифрованих немачких порука које је имао и даље су говорили
само о отпору партизана, па су Британци одлучили да као помоћ
свом официру у Михаиловићевој Врховној команди, капетану
Билу Хадсону, пошаљу пуковника Вилијема Бејлија, од кога су
очекивали савет “кога да подрже”, као и информације “о разлика-
ма између Михаиловића и Тита”.
Тако су и пре уласка у наводно преломну 1943. годину, Британ-
ци још само формално били у дилеми да ли да сарађују са Кра-
љевином Југославијом, или да у њу доведу на власт “разбојнике”.

4.
Овако крупна промена британске политике није била само после-
дица дефекта у прислушкивању немачких сигнала из једног дела
западних југословенских покрајина. Много већи дефект састојао
се у одсуству информација из осталих покрајина. Конкретно, Бри-
танци су дешифровали само део немачких извештаја, из само јед-
ног дела земље, на коме се до краја 1942. године налазила само јед-
на немачка дивизија, са редним бројем 718. Источно од те области
биле су 704, 714. и 717. дивизија. Ту је први пут на југословенско во-
јиште уведена и једна нова немачка јединица, елитни антигерил-
ски пук “Бранденбург”. Овај пук је са 714. и 717. дивизијом маја и
јуна 1942. на југозападу данашње Србије извео Операцију “Фор-
стат” против Михаиловићевих снага. Извео је и “Акцију 800”, ко-
јој је као циљ назначено “хватање Михаиловића”. Акција није ус-