Милослав Самарџић

Британска историја о Дражи и Брозу

– 10. април 1942: “Изгледа да је четничка група Дангића потпу-
но разбијена у борбама с хрватском војском и усташама у сарадњи
с комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локал-
не успехе.”
Немци су забележили и последице ове сарадње: “Хрватске ус-
ташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица
које су хрлиле ка Дрини, а делимично их побацале у реку.”
Британци нису могли да знају за комунистичка документа о
овоме, јер су њихове поруке носили курири. “Мислимо да је хитна
потреба доласка бригаде, али не да се ангажује у борби против
усташа, већ против Рачића и официра и њихових жандара”, пору-
чили су 2. марта 1942. командант Бирчанског партизанског одреда
и његов помоћник Брозу, који је 29. марта командантима 1. и 2.
пролетерске бригаде писао да је њихов долазак у источну Босну
имао “и негативних страна, јер је извршен у вријеме када су чет-
ничке јединице водиле борбу са усташама код Хан Пијеска”.
Уместо свега овога, Крипс наводи: “С доласком пролећа парти-
зани су наставили свој отпор”. Ситуацију из лета 1942. године он
описује на следећи начин:
“…Такође је извештавао (генерал Хорстенау – прим. М.С.) да су
партизани заузели велику област у Хрватској са средиштем у Лив-
ну – област величине отприлике Швајцарске – и да Хрвати неће
бити у стању да је поврате. Мада се у извештају не тврди, Тито је
био присутан и командовао је овом облашћу… Извештаји су при-
мани о настављеним саботажама и сукобима између партизана и
Осовине. Двадесет трећег августа генерал Дејвидсон је писао да
већину активности отпора врше партизани, да је његово виђење
да Михаиловић чува своје снаге да уради свој део када би био ор-
ганизован општи устанак”.
Крипс не објашњава да је Ливно у Босни, односно, прецизније
речено, да је Хитлер доделио Босну Хрватској. Такође је необично
што некритички преузима податак о поређењу партизанске тери-
торије са Швајцарском. Тек крајем те године, када је била у зениту,
“Бихаћка република” се проширила на 22.500 квадратних киломе-
тара, досегавши половину швајцарске територије. Овај податак
изнео је генерал Фортнер, командант немачке 718. дивизије, једине
која се граничила са комунистима, у свом извештају од 26. децем-
бра 1942. Лета те године “Бихаћка република” била је знатно мања.
Важнија од ових детаља јесте чињеница да су британским де-
шифрантима редовно промицали немачки извештаји на основу
којих се види суштина догађаја. Наиме, супротно од овога што је
Крипсу стављено на сто у Националном архиву Британије, гене-
рал Фортнер је извештавао да партизани заправо избегавају су-
кобе с Немцима, осим када то није могуће, тј. када их немачке тру-
пе стигну и опколе. Уместо на Немце, они су се усредсредили на
формације Независне Државе Хрватске, али ни са њима нису има-
ли већих сукоба. Једину велику и крваву битку, изведену на ини-
цијативу неког, како би Крипс рекао, покрета отпора, лета 1942.
Немци су регистровали у Фочи, где су после дуге опсаде четници
савладали осовински гранизон (хрватско–муслимански). Међу-
тим, и ова серија немачких извештаја неким чудом је промакла
британским дешифрантима.
Броз је у наредбама својим командантима користио термин
“фингирани сукоби”, тј. договорени сукоби између партизана и
Хрвата, који су се окончавали тако што би Хрвати реда ради за-
пуцали, како би имали оправдање пред Немцима, а онда би пар-
тизани запоседали напуштене вароши. Зато је опаска да “Хрвати
неће бити у стању” да поврате неку територију, само условно тач-
на. Прецизније је оно што је извештавао генерал Фортнер, на при-
мер 12. октобра 1942: “Организација и наоружање разних бригада
ове совјетске републике напредују задивљујуће. При томе, снабде-
вачи оружјем у првој линији су хрватске оружане снаге и усташе,
чије посаде скоро редовно, ако је на њих извршен енергичан на-
пад, дозвољавају да буду разоружане не пружајући никакав от-
пор, или беже, остављајући за собом своје тешко наоружање, а
делимично чак и своје пушке”.
По Крипсов рад ствар је утолико гора јер британски дешиф-
ранти, као што смо видели, нису ухватили немачке извештаје о
сарадњи партизана и усташа из почетка 1942, а британски оба-
вештајци нису знали за предратну сарадњу комунистичког и ус-
ташког покрета. Зато, потпуно ван главног тока приче, Крипс на
исти начин описује догађаје и с краја 1942. године. Транскрипти
дешифрованих немачких порука које је имао и даље су говорили
само о отпору партизана, па су Британци одлучили да као помоћ
свом официру у Михаиловићевој Врховној команди, капетану
Билу Хадсону, пошаљу пуковника Вилијема Бејлија, од кога су
очекивали савет “кога да подрже”, као и информације “о разлика-
ма између Михаиловића и Тита”.
Тако су и пре уласка у наводно преломну 1943. годину, Британ-
ци још само формално били у дилеми да ли да сарађују са Кра-
љевином Југославијом, или да у њу доведу на власт “разбојнике”.

4.
Овако крупна промена британске политике није била само после-
дица дефекта у прислушкивању немачких сигнала из једног дела
западних југословенских покрајина. Много већи дефект састојао
се у одсуству информација из осталих покрајина. Конкретно, Бри-
танци су дешифровали само део немачких извештаја, из само јед-
ног дела земље, на коме се до краја 1942. године налазила само јед-
на немачка дивизија, са редним бројем 718. Источно од те области
биле су 704, 714. и 717. дивизија. Ту је први пут на југословенско во-
јиште уведена и једна нова немачка јединица, елитни антигерил-
ски пук “Бранденбург”. Овај пук је са 714. и 717. дивизијом маја и
јуна 1942. на југозападу данашње Србије извео Операцију “Фор-
стат” против Михаиловићевих снага. Извео је и “Акцију 800”, ко-
јој је као циљ назначено “хватање Михаиловића”. Акција није ус-

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ]

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026