Милослав Самарџић

Британска историја о Дражи и Брозу

пела, али је необично што Крипс не зна за њу, упркос дефекту бри-
танске прислушне службе, јер су Немци том приликом заробили
и једног британског официра који се налазио у Михаиловићевом
штабу.
Међу бројним пропуштеним немачким радио порукама, изд-
ваја се директива коју је командант Југоистока, генерал Лер, 10. ју-
ла 1942. послао генералу Бадеру. Ту је Лер писао о “проширењу
организације Михаиловића из јужне Србије на Црну Гору и Босну,
а можда и на Словенију и Хрватску, северно од Саве”. Наводећи да
и у самој Србији “има вести о разбијачкој и организацијској ак-
тивности Михаиловића”, Лер је закључио: “Најопаснији против-
ник је Михаиловић.”
Ова директива није значајна само по томе што немачки ко-
мандант Балкана именује Михаиловића као главног непријатеља
– док су Британци због, сада је то сасвим очигледно, серије дефека-
та, извели сасвим супротан закључак – него је значајна пре свега
зато што Немци, као и 1941. године, Михаиловићеву организацију
региструју и преко Дрине. Звучи апсурдно, али факат је: Британ-
ци су то увек оспоравали. Још од кад су први пут чули за Михаи-
ловића, они су настојали да га ограниче на област источно од
Дрине, на коју су комунисти планирали да врате српске западне
границе успостављене уједињењем 1918. године (конкретно, нас-
тојали су да пониште границе три западне српске бановине:
Врбаске, Дринске и Зетске).
То је још једна веома занимљива тема, попут подударности ло-
гора Икс и Гарс, али на овом месту пажњу враћамо невероватним
дефектима британске прислушне службе из лета 1942. године. Ме-
ђу “топ 10” ових дефеката, несумњиво спада и наредба једног од
најважнијих људи из Хитлеровог окружења, Хајнриха Химлера,
упућена “Гестапо Милеру” 17. јула 1942, која гласи:
“Основица сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи
лежи у уништењу Михаиловића. Употребите све снаге да М. и ње-
гов штаб пронађете, тако да би он могао бити уништен. Свако сре-
дство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу
свих установа које долазе у обзир, од Полиције сигурности до
СС-а и полиције. Шеф СС-а и полиције (у окупираној Србији –
прим. М. С.) Мајснер већ је о том случају добио од мене наредбе.
Молим, јавите ми исто каква обавештења ми већ имамо о Михаи-
ловићевом месту боравка. Молим, обавештавајте ме једанпут не-
дељно о напретку ове акције.”
Није потребно посебно наглашавати да су у време слања тих
недељних извештаја запослени у Блетчли парку испијали “чај у
пет”, или кад већ, тако да ниједан од њих нису пресрели. Прома-
као им је и извештај са дводневног већања немачких команданата
у Београду, 28. и 29. августа 1942, којим је председавао Лер, а коме
је тема била Михаиловићева организација и њено уништење. Ни
бројне условно речено ситне акције, попут слања 714. дивизије у
потеру за четницима на Равној Гори, Британци нису регистрова-
ли. Али, истински феномен је тек уследио: Британци нису уочили
другу највишу немачку посету окупираној Југославији током чи-
тавог рата, а то је био боравак Хајнриха Химлера у Краљеву од 15.
до 18. октобра 1942. године (прва је била кратка Хитлерова посета
Марибору). Изгледа да су сви у Блетчли парку, не само у периоду
15–18. октобар, већ и барем недељу дана пре и после, били на колек-
тивном годишњем одмору.
Тако су Британци остали ускраћени и за информацију о уво-
ђењу у борбу још једне дивизије источно од “Бихаћке републике”:
7. брдске СС дивизије “Принц Еуген”. Химлер је дошао управо на
њену премијеру, а премијера је одржана у виду Операције “Копа-
оник”, изведене против најјаче Михаиловићеве формације у овој
области, Расинског корпуса. Узгред, то је била једна од преко 30
немачких операција против Михаиловићевих снага, у периоду
1941–1944. Пошто су све операције описивана у извештајима не-
мачких јединица и команди, логично се намеће питање: колико
их је регистровала британска прислушна служба? Логично се
намеће и одговор: ниједну.

5.
Мале државе праве мале глупости, велике државе праве велике
глупости, рекао је давно неки политичар, можда мислећи управо
на Велику Британију, јер само она носи реч “велика” у свом нази-
ву. А глупости имају тенденцију да се умножавају. Зато је у једном
тренутку Британцима измакла и основна чињеница: ко ту про-
тив кога ратује? Они су знали – барем док се не докаже супротно,
у неком новом Крипсовом раду – да су у Првом светском рату би-
ли у савезу са Србима против Немаца, а да су се под командом
Немаца борили, или су их макар подржавали, Хрвати, муслимани
и Албанци. Такође им је било познато да су пуч против Тројног
пакта са Немцима 27. марта 1941. извели Срби. Уосталом, само Србе
су охрабривали, али и присиљавали, на тај чин. Знали су да би
фунте дате Хрватској сељачкој странци биле узалуд бачене, па су
финансирали Српску народну одбрану.
Међутим, чим се заратило, Британце обузима необична бло-
када. Најпре нису дешифровали Хитлерову наредбу за напад на
Краљевину Југославију, познату као “План 25”. Ту је Хитлер на-
гласио да су му једини непријатељи у Југославији Срби, а такође
да свим другим народима Југославије његова солдатеска долази
као пријатељ и ослободилац.
Потом Британци нису уочили цвеће којим су Хрвати дочека-
ли Немце.
Онда нису регистровали како Немци регрутују есесовце и ле-
гионаре међу Хрватима, муслиманима и Албанцима, и како, с дру-
ге стране, стрељају само Србе, и то у сразмери од стотину за једнога.
Британски дешифранти током целог рата нису хватали немач-
ке радио поруке у којима они као непријатеље означавају Србе. То
је био још један њихов катастрофичан дефект, јер, кад год су име-
новали непријатељску нацију у Југославији, Немци су увек гово-
рили: Срби. Хрвате, муслимане и Албанце и даље су означавали

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ]

Слични текстови


Јездимир С. Дангић
Писмо команданту хрватске војске Мемићу

Миро Микетић
Косово и Метохија

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026