Британска историја о Дражи и Брозу

пела, али је необично што Крипс не зна за њу, упркос дефекту бри-
танске прислушне службе, јер су Немци том приликом заробили
и једног британског официра који се налазио у Михаиловићевом
штабу.
Међу бројним пропуштеним немачким радио порукама, изд-
ваја се директива коју је командант Југоистока, генерал Лер, 10. ју-
ла 1942. послао генералу Бадеру. Ту је Лер писао о “проширењу
организације Михаиловића из јужне Србије на Црну Гору и Босну,
а можда и на Словенију и Хрватску, северно од Саве”. Наводећи да
и у самој Србији “има вести о разбијачкој и организацијској ак-
тивности Михаиловића”, Лер је закључио: “Најопаснији против-
ник је Михаиловић.”
Ова директива није значајна само по томе што немачки ко-
мандант Балкана именује Михаиловића као главног непријатеља
– док су Британци због, сада је то сасвим очигледно, серије дефека-
та, извели сасвим супротан закључак – него је значајна пре свега
зато што Немци, као и 1941. године, Михаиловићеву организацију
региструју и преко Дрине. Звучи апсурдно, али факат је: Британ-
ци су то увек оспоравали. Још од кад су први пут чули за Михаи-
ловића, они су настојали да га ограниче на област источно од
Дрине, на коју су комунисти планирали да врате српске западне
границе успостављене уједињењем 1918. године (конкретно, нас-
тојали су да пониште границе три западне српске бановине:
Врбаске, Дринске и Зетске).
То је још једна веома занимљива тема, попут подударности ло-
гора Икс и Гарс, али на овом месту пажњу враћамо невероватним
дефектима британске прислушне службе из лета 1942. године. Ме-
ђу “топ 10” ових дефеката, несумњиво спада и наредба једног од
најважнијих људи из Хитлеровог окружења, Хајнриха Химлера,
упућена “Гестапо Милеру” 17. јула 1942, која гласи:
“Основица сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи
лежи у уништењу Михаиловића. Употребите све снаге да М. и ње-
гов штаб пронађете, тако да би он могао бити уништен. Свако сре-
дство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу
свих установа које долазе у обзир, од Полиције сигурности до
СС-а и полиције. Шеф СС-а и полиције (у окупираној Србији –
прим. М. С.) Мајснер већ је о том случају добио од мене наредбе.
Молим, јавите ми исто каква обавештења ми већ имамо о Михаи-
ловићевом месту боравка. Молим, обавештавајте ме једанпут не-
дељно о напретку ове акције.”
Није потребно посебно наглашавати да су у време слања тих
недељних извештаја запослени у Блетчли парку испијали “чај у
пет”, или кад већ, тако да ниједан од њих нису пресрели. Прома-
као им је и извештај са дводневног већања немачких команданата
у Београду, 28. и 29. августа 1942, којим је председавао Лер, а коме
је тема била Михаиловићева организација и њено уништење. Ни
бројне условно речено ситне акције, попут слања 714. дивизије у
потеру за четницима на Равној Гори, Британци нису регистрова-
ли. Али, истински феномен је тек уследио: Британци нису уочили
другу највишу немачку посету окупираној Југославији током чи-
тавог рата, а то је био боравак Хајнриха Химлера у Краљеву од 15.
до 18. октобра 1942. године (прва је била кратка Хитлерова посета
Марибору). Изгледа да су сви у Блетчли парку, не само у периоду
15–18. октобар, већ и барем недељу дана пре и после, били на колек-
тивном годишњем одмору.
Тако су Британци остали ускраћени и за информацију о уво-
ђењу у борбу још једне дивизије источно од “Бихаћке републике”:
7. брдске СС дивизије “Принц Еуген”. Химлер је дошао управо на
њену премијеру, а премијера је одржана у виду Операције “Копа-
оник”, изведене против најјаче Михаиловићеве формације у овој
области, Расинског корпуса. Узгред, то је била једна од преко 30
немачких операција против Михаиловићевих снага, у периоду
1941–1944. Пошто су све операције описивана у извештајима не-
мачких јединица и команди, логично се намеће питање: колико
их је регистровала британска прислушна служба? Логично се
намеће и одговор: ниједну.

5.
Мале државе праве мале глупости, велике државе праве велике
глупости, рекао је давно неки политичар, можда мислећи управо
на Велику Британију, јер само она носи реч “велика” у свом нази-
ву. А глупости имају тенденцију да се умножавају. Зато је у једном
тренутку Британцима измакла и основна чињеница: ко ту про-
тив кога ратује? Они су знали – барем док се не докаже супротно,
у неком новом Крипсовом раду – да су у Првом светском рату би-
ли у савезу са Србима против Немаца, а да су се под командом
Немаца борили, или су их макар подржавали, Хрвати, муслимани
и Албанци. Такође им је било познато да су пуч против Тројног
пакта са Немцима 27. марта 1941. извели Срби. Уосталом, само Србе
су охрабривали, али и присиљавали, на тај чин. Знали су да би
фунте дате Хрватској сељачкој странци биле узалуд бачене, па су
финансирали Српску народну одбрану.
Међутим, чим се заратило, Британце обузима необична бло-
када. Најпре нису дешифровали Хитлерову наредбу за напад на
Краљевину Југославију, познату као “План 25”. Ту је Хитлер на-
гласио да су му једини непријатељи у Југославији Срби, а такође
да свим другим народима Југославије његова солдатеска долази
као пријатељ и ослободилац.
Потом Британци нису уочили цвеће којим су Хрвати дочека-
ли Немце.
Онда нису регистровали како Немци регрутују есесовце и ле-
гионаре међу Хрватима, муслиманима и Албанцима, и како, с дру-
ге стране, стрељају само Србе, и то у сразмери од стотину за једнога.
Британски дешифранти током целог рата нису хватали немач-
ке радио поруке у којима они као непријатеље означавају Србе. То
је био још један њихов катастрофичан дефект, јер, кад год су име-
новали непријатељску нацију у Југославији, Немци су увек гово-
рили: Срби. Хрвате, муслимане и Албанце и даље су означавали