Британска историја о Дражи и Брозу

Такође, Британци и даље нису хватали кључне Брозове депеше
Коминтерни, попут ове:
“У Михаиловићевом штабу налази се још око 25 енглеских офи-
цира у српској националној ношњи… Не само у редовима наших
бораца, него и код свих народа Југославије расте мржња према
Енглезима због тога што не отварају други фронт у Европи…”
Промакао им је и одговор Коминтерне, у коме се партизански
Врховни штаб упозорава на “могућност отварања другог фронта
на Балкану и уласка англо-америчких трупа у Југославију, с тим
да униште партизане”.
О тада насталом примирју између партизана и Немаца, Крипс пише:
“Током марта Немци нису напредовали против партизана ни-
ти су покушали икакве акције против четника. Много година кас-
није постало је јасно да је постојало примирје између Немаца и
партизана, у почетку ради размене заробљеника, али такође пар-
тизани су желели да их Немци признају као војску и за могућу
заједничку акцију против четника. Ипак, Хитлер је ставио тачку
на те преговоре. Два Авберова транскрипта су међутим открила
да је један од њихових агената, Немац који је извештавао као др
Баукс, али чије стварно име је било како су затим транскрипти
обелоданили, От, био у преговорима са партизанима, али око чега
тачно, остало је нејасно.” Дакле: нејасно.
То је сасвим логично, јер су од десетина немачких радио депе-
ша из марта, априла и маја 1943. године, по овом питању, Британ-
ци дешифровали само поменуте две. Иначе би им било јасно да су
партизани нудили савез Немцима баш против њих – Британаца.
Такође и да су Немци на Балкану прихватили пружену руку, али
су је после два и по месеца ипак одбацили, по наредби Берлина.
Ево неколико немачких извештаја који су промакли Британцима:
– 9. марта 1943, командант 717. дивизије Команди за НДХ: НОВ
(Народноослободилачка војска – прим. М.С.) би се и сама борила
против Енглеза у случају да се они овде искрцају; напротив, чет-
ници не би, јер они једва чекају ту прилику.
– 9. марта 1943, потпуковник Пфапфентрот, начелник штаба
Команде за НДХ, генералу Хорстенауу: “Они изјављују да се не
боре против хрватске државе и ни под којим условима ни против
Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да се
оружано боре против сваког непријатеља кога би Немци означи-
ли и против Британаца кад се буду искрцали.”
– 17. марта 1943, Брозов генерал Велебит, Хансу Оту, у Загребу:
“Ако би се, према томе, енглеске трупе без такве дозволе искрцава-
ле на нашој територији, били бисмо спремни да такво искрцавање
одбијемо по потреби и оружаном силом” (От је пренео поруку ам-
басадору Кашеу, а Каше министру спољних послова Рибентропу).
– 30. марта 1943, Каше Рибентропу: “Поузданост Титових обећа-
ња доказала се у свим досадашњим догађањима”
– 17. априла 1943, Каше Рибентропу: “Пошто смо стално добро
обавештени о догађајима у Титовом табору, не постоји опасност
да се разочарамо.–
– После 10. маја 1943, От Кашеу: “Кад сам примио то писмо (од
Броза, да дође у његов штаб 10. маја – прим. М.С.) покушао сам да
преко Горажда успоставим везу с партизанима који су тада већ об-
разовали мостобран јужно од Фоче, што ми није успело због чет-
ника који су ту крстарили. Зато је морао да изостане разговор са
Титом, односно преузимање пропагандног материјала – (четнич-
ког против Немаца, који су комунисти запленили – прим. аут).
Од 28. маја 1943, у партизански Врховни штаб су, после усташа и
Немаца, почели да долазе и Британци. Када је њихов шеф, генерал
Маклејн, питао Ј. Б. Тита шта мисли о савезничком искрцавању
на Јадран, он је писао Москви, 12. октобра: “Ми нећемо дозволити
ово искрцавање без наше сагласности и спремни смо да се суп-
ротставимо силом”.

8.
У наставку, такође уз позив на транскрипте немачких порука,
Крипс наводи да су партизани преотели од четника Херцеговину
и Црну Гору, али не каже да је то било само привремено. У овом де-
лу рада најзанимљивија је опаска капетана Меклагена из МИ-3б,
да је Михаиловић “тешко прејудицирао своју позицију на дуги
рок мобилишући људе за кампању против партизана”.
Другим речима, у британским редовима је владало уверење
како Михаиловић нема право да се супротстави комунистима, иа-
ко је то била његова уставна обавеза. И обратно, Британци су има-
ли афирмативан став према комунистичким нападима на Михаи-
ловића. Такав сценарио се одигравао и у овом конкретном случа-
ју: у бекству из Бихаћке републике, партизани су нападали на ис-
точну Херцеговину, која се налазила у рукама четника. Апсурдно
је да је ово једини начин – тврдња да су четници изгубили Херце-
говину и Црну Гору од партизана – да Крипсови читаоци сазнају
како су Михаиловићеве јединице уопште држале неке области, па
макар и до пролећа 1943, западно од реке Дрине.
Крипс пише да су план Операције “Шварц” Немци крили од
Италијана, у страху да ће га они саопштити четницима, али про-
пушта да укаже на антинемачку и антихрватску, па самим тим и
пробританску, суштину контаката тзв. легализованих четника са
Италијанима. Аналогно овоме, Крипс је раније пропустио да на-
помене како су Немци, очигледно неуспешно, скривали план Опе-
рације “Вајс” од Хрвата, јер су били убеђени да ће га они саопшти-
ти партизанима.
Михаиловић је у Операцији “Шварц” умакао Немцима свега
два часа пре него што су успели да склопе обруч, али не и Броз, ко-
ји је веровао да је немачко-партизански споразум и даље на сна-
зи, тј. да ће Немци напасти само четнике (у његовом штабу је про-
слављен почетак напада на четнике). Међутим, британским деши-
франтима је све то промакло, па у наставку Крипс пише:
“Транскрипти су открили да су по први пут партизани били
ефективно опкољени и да су били у стварном ризику од уништења.
Транскрипти су дали хронолошку слику немачких напора да се