Милослав Самарџић

Британска историја о Дражи и Брозу

као пријатеље и савезнике. Кад су стрељали, а стрељали су мно-
го и често, помињали су само једну нацију: српску. (Наравно, по-
мињали су Јевреје, али свугде, а овде је тема Југославија).
И кад год су претили, претили су Србима.
“Срби! Ви сте већ једном искусили снагу, брзину и строгост
немачке војне силе… Ова потребна и неминовна казна снашла је
ових дана села у планини Копаоника. То нека вам буде последња
опомена” – писао је примерице генерал Артур Флепс, командант
СС дивизије “Принц Еуген”, после Операције “Копаоник”, обра-
злажући свирепа убиства стотина српских цивила.
Међутим, британски дешифранти не само што нису ухватили
ни један једини немачки извештај о одмаздама над Србима, него
ни самим Србима нису веровали колико страдају. Председник Ју-
гословенске владе, Слободан Јовановић, обавестио је Британску
владу и о немачким зверствима на Копаонику. Нажалост, Крипс
није видео то писмо, нити белешку на његовој маргини, коју је
оставио функционер Форен офиса, Орм Сарџент, а која гласи: “Не
верујем ни реч!”
Коме су, онда, Британци веровали?
Као и Хитлерови Немци, као и Стаљинови Совјети, и они су
веровали Хрватима. Радо су дочекали вест да је вођа “разбојника”
у Југославији, Јосип Броз Тито, Хрват. Од тада је Черчил користио
термине “Хрват Тито”, “Србин Михаиловић”; “хрватски партиза-
ни”, “српски четници”. И одмах се бацио у потрагу за још једним
Хрватом, кога би употребио у иностранству. Нашао га је у ли-
ку бана Хрватске бановине, Ивана Шубашића. Тада је силом оте-
рао Србе из Југословенске владе, која се налазила у Лондону, ос-
новао Привремену југословенску владу и поставио Шубашића
за премијера и министра свих ресора. Када је обавио тај посао,
Черчил је “изразио наду” да ће ова два Хрвата успешно решити
“питање српског краља”, тј. краља Југославије Петра Другог, кога
је раније такође угостио у Лондону.
И они су заиста решили то питање.
Шлаг на торту стављен је пола века касније, када је Маргарет
Тачер дошла у Загреб и одржала говор о савезништву Британаца
и Хрвата против Немаца у Другом светском рату. Бог зна колико
су јој се Хрвати смејали иза леђа, уз новокомпоновану квазихим-
ну “Данке Дојчланд” и проусташке хитове певача Марка Пекови-
ћа Томпсона.

6.
Елем, у другој половини 1942. и почетком 1943. године британски
интерес за Југославију био је највећи, јер је њена војска у Африци
водила одлучујуће битке против најбољег Хитлеровог војсковође,
маршала Ервина Ромела. Ове битке историја памти под збирним
именом “Битка за снабдевање”. На афричком песку није било ни-
чега, побеђивао је онај ко допреми више ратне спреме. Најкраћи не-
мачки пут снабдевања ишао је преко Југославије, односно Срби-
је. И тако, Британска влада се за помоћ обратила, не “разбојницима”,
већ Југословенској влади. Одговор је био позитиван и Југословен-
ска војска (четници) започиње серију саботажа и диверзија на
пругама. Зато се мењају и немачки приоритети. “За Хрватску, као и
за Србију, остаје главни задатак безусловно обезбеђење саобраћаја
за снабдевање према Грчкој”, писало је у Леровом извештају Врх-
овној команди Вермахта од 29. новембра 1942. године. А где је Лер
видео највећу опасност, види се и из ових његових речи:
“За обезбеђење железничких пруга и за заштиту других важ-
нијих грађевина граде се стражарске куле.
На територији Србије: 177 готових, 58 у изградњи, 6 истрасираних.
На територији Хрватске: 29 готових, 67 у изградњи, 34 истрасиране.”
Под територијом Србије Лер је подразумевао “Недићеву Срби-
ју”, а под територијом Хрватске “Независну Државу Хрватску”,
која је била три пута већа од “Недићеве Србије”. У НДХ-у делова-
ли су и четници и партизани, док у “Недићевој Србији” није било
партизанских јединица вредних помена.
Безбројни су немачки извешатаји везани за ову тему, укљу-
чујући и извештаје о стрељањима хиљада Срба. У ово доба Немци
уводе још већу пропорцију од стотину за једнога: за један сруше-
ни мост стрељали су 200 Срба.
Разуме се, ниједан од тих безбројних немачких извештаја бри-
танска прислушна служба из Блетчли парка није ухватила. Тако
је Крипсу остао непознат и извештај немачке Групе “Винеке”, која
је водила случај једне од Михаиловићевих диверзантско–сабо-
терских група из области Ниша, зване Група “Гордон”. Немци су
заробили 773 саботера из Групе “Годон”. После саслушања стре-
љали су их 396, а такође су регистровали да је 35 чланова Групе
погинуло приликом извршења задатака. Према извештају Групе
“Винеке”, Група “Гордон” успела је да изврши невероватних 1.499
саботажа и диверзија, што је највећи документовани успех једне
саботажно-диверзантске групе током Другог светског рата у це-
лом свету. Реч је о откривеним диверзијама и саботажама, тј. у
стварности их је било више од 1.499. Притом, група “Гордон” није
била задужена за рушење мостова, већ је то био задатак других
диверзаната, које су пратиле друге немачке јединице. Група “Ви-
неке” је сматрала да су веома успешне и четничке саботерске гру-
пе из Лапова, а нарочито из Краљева и Крушевца, али она ни за
њих није била надлежна.
Тако, у 1943. годину Крипс улази описом немачког плана за
уништење партизана – “Вајс”, као и плана за уништење четника –
“Шварц”. Потом наводи:
– Черчил мора да је био узбуђен када је сазнавао за планове док
је био у Каиру. У то време видео се са својим предратним асистен-
том за истраживање, Дикином, који је тада радио за СОЕ у Каиру.
Оперативни начелник за СОЕ Каиро био је бригадир Кебли, који
је раније радио за Војно-обавештајну службу у Каиру и још увек је
добијао ограничен број Абверових транскрипата које су анализи-

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ]

Слични текстови


Немања Девић
Кругови пакла Мира Микетића

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026