Милослав Самарџић

Британска историја о Дражи и Брозу

између немачких и италијанских команди, извештаје немачког
ваздухопловства, војне обавештајне службе Абвер, Службе без-
бедности, под коју је спадао и Гестапо, итд.
С друге стране, наводи даље Крипс, Британци су читали и “ло-
кални саобраћај међу четничким, партизанским и хрватским је-
диницама”, као и немачке извештаје о ухваћеним и дешифрова-
ним четничким и партизанским радио порукама.
Када је реч о четничком систему везе, Крипс не наводи дета-
ље. На основу немачких докумената, која је објавио др Иван Ава-
кумовић, као и на основу четничких докумената из Војног архива
у Београду, знамо да је најбоља немачка прислушна јединица, “Вод
Волни”, успела да дешифрује око четири процента четничких ра-
дио депеша. Конкретно, од јула 1942. до јула 1943, ова јединица је
ухватила 17.067 а дешифровала 731 четничку радио-депешу. Раз-
мењених депеша било је много више, јер је ово био основни вид
везе код Михаиловићевих јединица. На крају овог периода, маја
1943, Михаиловић је наредио обавезно коришћење тзв. дупле, од-
носно енглеске шифре. Нема података да су Немци успели да де-
шифрују макар једну такву депешу.
Када је реч о комунистима, они су дуго имали само две радио
станице за везу са Москвом, а у шифровање се нису разумели, па
су им Немци дешифровали све што су ухватили (дешифровали
су им и четници). “Тито и посебна словеначка комунистичка пар-
тија су одржавали везу са својим господарима у Москви, са Комин-
терном и са њеним вођом Димитровим”, пише Крипс, наводећи
да је та веза настављена и после укидања Коминтерне јуна 1943.
године. Другим речима, Британцима је увек било познато да су
југословенски комунисти били Стаљинова испостава. Крипс на-
води: “Показана је понизност Тита према Димитрову, главешини
Коминтерне”.
Лета 1941, пише даље Крипс, ухваћени су извештаји Абвера ко-
ји су “потврдили да Хрвати убијају Србе”. Ово су, иначе, током ра-
та упорно понављали сви са српске стране, али Британци су увек
говорили да није тачно.
Почетком августа стигли су први извештаји о устанку, одно-
сно “убијању Немаца”. Током септембра устанак је настављен и
Немци су почели да се спремају за његово угушење. “Тај извештај
је послат Черчилу, који је црвеним подвукао те речи”, пише Крипс,
не прецизирајући ко су били устаници, нити ко је био њихов вођа.
Немцима је то, међутим, било добро познато. Они су током лета
као “вођу банди” идентификовали пуковника Михаиловића, а јед-
на типична реченица из њихових извештаја у то доба гласила је:
“Руководство је у рукама српских официра”.
Такође, Британци су погрешно закључили да су за угушење
устанка “Немци кориситли четири дивизије”. У стварности, они
су после Априлског рата оставили четири дивизије, и то само у
српским областима Краљевине, док су септембра 1941. довели још
две и по дивизије.
Опис прве ратне године Крипс завршава на следећи начин:
“У грађи МИ-3б једно од ретких писама МИ-6 обелодањује и
открива да је њихово мишљење, вероватно формирано на основу
транскрипата (немачких – прим. М.С), да се Михаиловићеве снаге
боре с комунистима више него с Немцима и да – ако је то тачно,
неизвесно је да би се устанак одржао. Прве сумње о Михаиловићу
су почеле да настају.”
А овако почиње опис 1942. године:
“Изгледало је да би у догледној будућности било мало отпора
осовинским снагама од четника или партизана. Међутим, транс-
крипти откривају да почетком 1942. партизани настављају борбу.”
У стварности, у пределима западно од Дрине, на које се овај
цитат односи, Немце ни током 1941, ни почетком 1942, нису заб-
рињавали партизани, већ четници. “Четнички покрет протеже се
сада на цео реон изеђу Саве и немачко–италијанске демаркацио-
не линије”, гласио је извештај опуномоћеног генерала из Загреба,
фон Хорстенауа, од 4. новембра 1941.
Децембра 1941. Немци су расписали потерницу за Михаило-
вићем на 200.000 динара. Својим војницима су приликом прела-
ска Дрине делили Михаиловићеве слике, обећавајући и додатну
награду за његову главу. У заповести за напад на устанике у источ-
ној Босни, немачка команда је јануара 1941. направила овакав ре-
дослед непријатеља: Михаиловићеви људи, Дангићеви четници и,
под три, комунисти. Немци су сматрали да у тој области четника
има много више него партизана (20.000 према 6.000). У њиховим
документима најчешће се помиње Михаиловићево име, испред ма-
јора Јездимира Дангића, команданта Источне Босне, и капетана
Драгослава Рачића, команданта Церске бригаде, најјаче јединице
упућене у помоћ Дангићу. Рачића су Немци помињали и док се
борио на источној обали Дрине, као и још неке четничке официре.
На пример, расписали су потернице за двојицом тенкиста, пот-
поручницима Драгомиром Топаловићем и Жарком Боришићем
(возили су тенкове заплењене од Немаца).
С друге стране, немачка документа не помињу ни Броза, ни ње-
гове команданте, па је Крипсов закључак да партизани, а не чет-
ници, почетком 1942. настављају борбу, у најмању руку необичан.

3.
Како је година одмицала, Немци су и даље бележили сукобе са “Дан-
гићевим четницима”, али и сарадњу усташа и партизана. Судећи
према Крипсовом чланку, британски дешифранти нису ухватили
ни те немачке извештаје. Ево неколико радиограма генерала Пау-
ла Бадера, команданта Србије и Источне Босне, команданту Југо-
истока.
– 20. март 1942: “Између хрватских комуниста, усташа и из Црне
Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је пос-
тигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других”.
– 31. март 1942: “Усташе, домаћи партизани и на крају наступа-
јуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбе-
них српских снага под Дангићевом командом.”

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ]

Слични текстови


Драгиша Спремо
Како је српско море отишло на добош

Радослав Узелац
Усташки злочини у Врховинама

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026