О аутокефалности као принципу западних цркава

Римским папама је, међутим,  најтеже падало то што се Карло
Велики сматрао највишим ауторитетом и у стварима  догмата
хришћанске вере. Када је у Византији избио велики спор 726. (или
725.) око поштовања светих икона између иконоборачких царева
Лава III и његовог сина Константина V Копронима, с једне стране,
и иконофилâ, чије је најјаче упориште било источнохришћанско
монаштво, римске су папе стале на иконофилску страну. Али,
Карло Велики био је убеђени иконоборац, иконе за њега нису има-
ле никакав религиозни значај. Године 787. одржан је у Никеји
Седми васељенски сабор, који је прописао обавезу побожнога
поштовања светих икона. Легати папе Хадријана I били су се са-
гласили са том одлуком. Но, Карло Велики није хтео да призна ни-
кејске одлуке, па је 794. сазвао у Франкфурту велики западноев-
ропски концил, коме су присуствовали црквени великодостојни-
ци из Франачкога царства, Италије и Енглеске, а такође и папски
легати. У капитулару, којим су закључци дотичнога концила оза-
коњени, осуђена је, додуше, молитва иконома, али није дошло до
опште осуде поштовања икона. Карло Велики уједно је одиграо
велику улогу у ширењу догме по којој Дух свети не происходи са-
мо до Бога оца, него и од Бога сина (ex patre filioque), која је поста-
ла велики камен смутње између источне и западне цркве. Додуше,
још је франачки краљ Пипин Мали стајао на тлу те догме, али тек
је Карло целом питању дао велики значај, наредио писање веш-
тачењâ у прилог “filioque”, те је дао да се 809. на концилу у Ахену
унесе у символ вере.

Тек када је централна власт у Немачком царству јако ослабила
услед феудалних партикуларизма, могле су и римске папе да ожит-
воре своје претензије на универзалну црквену власт на западу. Јед-
ну од преломних тачака унутар те тенденције чини Вормски кон-
кордат (“Pactum Calixtinum”) закључен између цара Ота I и папе
Каликста II 1122. године, којим је окончан такозвани “спор о инве-
ститури”. Свака интервенција световних власти у управу Римока-
толичком црквом, сагласно том конкордату, искључује се. Папе би-
рају највиши црквени великодостојници, кардинали, папа постав-
ља све црквене великодостојнике. Ослањајући се на апсолутисти-
чкога француског краља, тој се тенденцији дуго одупирала једи-
но Француска римокатоличка црква (“галиканска црква”). У све-
сти француских римокатолика неизбрисив траг оставила је чи-
њеница да је француски краљ Филип IV Лепи 1309. принудио пап-
ску курију да се из Рима пресели у јужнофранцуски Авињон, где