О аутокефалности као принципу западних цркава

око 49. године Петар не председава, иако је присутан и говори.
Штавише, он мора да оправдава свој поступак пригодом крштења
Корнелија стотника. Апостол Павле му у лице пребацује дволич-
ност у ширењу Јеванђеља у Антиохији: “Кад ти који си Јеврејин,
незнабожачки а не јеврејски живиш, зашто незнабошце нагониш
да живе јеврејски.” О Петровом положају у јерусалимској цркви
од пресуднога значаја је сведочанство апостола Павла, који га
ставља на друго место, иза Јакова: “И познавши благодат која је
мени дана, Јаков и Кифа (што значи Петар на арамејском, прим.
аут.) и Јован, који се бројаху да су стубови, дадоше деснице мени
и Варнави, и пристадоше да ми проповиједамо у незнабошцима,
а они у обрезанима.”
Уз то, Свето писмо не би никако могло да заобиђе чињеницу да
је апостол Петар основао Римску цркву и био на њеноме челу. Дје-
ла апостолска, која је јеванђелиста и апостол Лука написао када
Петар више није био међу живима, а написао их је пре 70. или око
80.године по римокатоличкој хронологији, уопште не спомињу
Петра међу браћом која су Павла, око 61. године, дочекала у Риму.

Своју Прву посланицу (једину чија је веродостојност неспорна)
апостол Петар пише непосредно пред смрт из Вавилоније (5, 13)”
изабраним дошљацима, расијанијем по Понту, Галатији, Капа-
докији, Азији и Витинији”.
По православном предању, апостол Петар нити је основао Рим-
ску цркву, нити је био њен епископ. Првога римскога епископа,
Лина, рукоположио је апостол Павле из реда својих ученика. Ли-
на у Другој посланици Тимотију, око 67. године, Павле изричито
спомиње међу својим ученицима (4, 21: “Постарај се да дођеш при-
је зиме. Поздравља те Еувил, и Пуд, и Лин, и Клаудија, и браћа сва.”)
Православно предање такође сматра да је апостол Петар постра-
дао у Риму, али да је тамо дошао кратко пре своје смрти, тако да у
Риму није могао да развије запажену делатност. Значајно је да пра-
вославни историчари Цркве не тврде да је апостол Петар одиста
био у Риму, већ о томе само наводе римокатоличко предање;

Протестантска историографија изричито указује на немогућ-
ност боравка апостола Петра у Риму. Штавише, знаменити теолог
K. Heussi, на основу анализе Павлове Посланице Галатима (2, 6-9),
закључује да у време њенога писања, око 57. године, апостол Пет-
ар више није био жив, да је дакле умро знатно пре Неронових про-