О аутокефалности као принципу западних цркава

Франачку цркву. Али, њих је опет сазивао краљ, или барем давао
сагласност за њихово одржавање, с тим, што франачки концили
нису имали “мешовит” карактер као у западноготској држави, то
јест, у њиховоме раду учествовали су само свештеници. Уз то, зак-
ључци концилâ имали су само унутарцрквену важност. Да би њи-
хови канони имали општеобавезну снагу, било је потребно да их
краљ озакони. При том је краљ каткад мењао и допуњавао концил-
ске закључке. Меровиншки краљеви принавали су, додуше, рим-
ске папе за највиши ауторитет у Франачкој цркви. Али, да би неш-
то издејствовале, морале су папе да сарађују са краљевима. Није
до краја јасно да ли је без краљеве дозволе поједини епископ смео
да се жали папи ако би га због његових преступа концил свргнуо.
До тешњих веза франачке државе и Рима долази 742. године,
када су каролиншки “управитељи куће и имања” (мајордомови)
почели да ревносно подупиру велику реформу Франачке цркве.
Каролинзи, чија је звезда био нови западноримски цар Карло Вели-
ки (од године 800.), постали су главни заштитници и гвоздена па-
лица римскога католицизма. Скупа са силовитим ширењем Фра-
начкога царства ширили су се и домени латинскога хришћанства.
Уз то, успостављена је била такозвана “црквена држава”  (Patri-
monium Petri) као вазална држава Франачкога царства, која је
обухватала град Рим и средњу Италију,. Но, Царство је за то тра-
жило и добивало од Цркве противуслуге. Карло Велики је тако-
ђе именовао епископе и сазивао конциле који су имали да расп-
рављају о црквеним питањима. Та питања уређивали су каролин-
ски владари, највећма опет Карло Велики, својим капитуларима
(Capitularia ecclesiastica). Он почиње да врши врховну јурисдик-
цију и у црквеним споровима. Према Франкфуртском капитула-
ру из 794. године, ако духовник или лаик не буде хтео да се пот-
чини пресуди свога епископа, онда би ствар прелазила у надлеж-
ност митрополита и провинцијскога синода. Уколико митропо-
лит не би могао да пресуди, тужилац и тужени морали би да се
појаве пред Карлом, чија је реч била последња.54  Карло је такође
узео себи за право да духовнике, посебно епископе, оптерећује
световним службама. Тако се поред световних велможа (херцогâ
и грофова), по једном капитулару из 802. године, као краљевски
гласници појављују архиепископи, епископи и опати. Франачки
владари нису примењивали право потврђивања избора римских
папа, које су раније вршили византијски цареви. Но, папе су
као франачки вазали морале да тим владарима полажу заклетву
верности, што је и папа Евгеније II (fungebatur 824-827) признао
једном конституцијом.