О аутокефалности као принципу западних цркава

гона хришћана, у којима је, према римокатоличком предању, и
овај апостол пострадао. Пада, наиме, одмах у очи да апостол Пав-
ле на наведеноме месту Посланице Галатима говори о Петру у прош-
лом времену, али и без много обзира, како према Петру, тако и
према другој двојици јерусалимских апостолских главара, Јакову
и Јовану (2, 6): “А за оне који се бројаху да су нешто, какови били
да били, ја не марим ништа; јер Бог не гледа ко је ко; јер они који
се бројаху као најстарији, мени ништа не дадоше.”
Непосредно после апостолскога доба, испољила се у Васељен-
ској цркви тенденција ка укрупњавању, ка централизацији, то јест
ка уподобљавању црквене организације организацији Римскога
царства. Јер, иако су сви епископи као апостолски наследници би-
ли једнаки, они никако нису били апсолутно независни један од
другога; Васељенска црква је одувек била једна и сви су њени епи-
скопи били међусобно повезани. Зато су скупштине више еписко-
па (синоди, сабори) судиле појединим епископима, а изнад мнош-
тава појединих епископа стајала је Васељенска црква у целини.
Зато су се такође на синодима и саборима као учесници појављи-
вали, уз епископе, и презвитери, те верни народ. Све ово било је
израз саборности, чији је узор био споменути Апостолски сабор у
Јерусалиму. Због тога је у природи ствари лежало то што су се епи-
скопске парикије или епархије обједињавале са суседнима у ши-
ре целине, које су се, особито на истоку царства, поклапале са уп-
равним провинцијама. Нарочити значај припадао је тада еписко-
пу главнога града провинције, “града-матице”, метрополе. То тим
пре што је мисионарска делатност обично происходила из метро-
поле и што су црквене општине у унутрашњости обично биле осно-
ване од црквене општине матичнога града. Те црквене провинције
у 4. веку добивају назив “митрополије”, а епископи матичнога гра-
да назив “митрополита”.
Последица преласка на митрополитски режим огледала се у
томе што је аутокефалност посебних цркава подигнута за степен
више; аутокефалне цркве нису више биле поједине парикије (епа-
рхије), него митрополије. Њихов челник, митрополит, није имао
спрам епископâ своје провинције само почасни, већ и прави јури-
сдикциони примат. Но, његова власт није била по божанском, већ
по људском праву, она није била монархијска, већ президијална.

Из овога нужно следи да ни митрополит важније одлуке није мо-
гао да доноси сам, него је морао да их подупре мишљењем епи-
скопскога синода своје митрополије.
У 4. веку, када је хришћанство већ постало државна религија
Римскога царства, дошло је до даље административно-територи-
јалне реорганизације државне управе, приликом које су настале и
дијецезе, као последица обједињавања више провинција. Цркве-
на управа је пратила тај развој, па су настале и црквене дијецезе,
на чијем је челу стајао митрополит главнога града дијецезе, који