О аутокефалности као принципу западних цркава

Међутим, државна црква слична западноготској постојала је
и код Англосаксонаца, премда су ови последњи били покрштени
од латинских мисионара и имали непрекидне везе с Римом. Над
лежност краља и архиепископа, Witenagemot-a (сабора власте
ле) и синода протезала се на тако важне задатке као што је успос
тављање епископије, а није се сматрало необичним ни краљево
именовање епископа, његово одобрење избора било је нешто са
мо по себи разумљиво, као и краљево протеривање епископа из
његове цркве. Краљево врховно поглаварство документовало се у
законодавству које је цркви јемчило државну заштиту, али је рас
пологало и влашћу наметања црквене стеге клерицима и лаици
ма. Епископи и опати потицали су из кнежевских и племићких
породица, које су се са жаром посветиле градњи цркава и мана
стира, али су их такође задржавале у свом поседу према обичају
устројства приватних цркава.”
Дакако, најзначајнија државна црква ранога раздобља на запа
ду је Франачка црква. И овде се радило о православној цркви по
везаној са Римом, но ипак потпуно аутокефалној. Историја фра
начке државности (481-911.) дели се на раздобље династије Меро
винга и раздобље династије Каролинга. Франачко царство насле
дили су немачко царство и краљевина Француска.
Још први франачки краљ, Клодвиг, установио је као орган Фра
начке цркве њен државни или национални концил. Такође, спо
љашње границе те цркве стриктно су се подударале са гра
ницама франачке државе. То значи да, када би нека област на
ма који начин постала део те државе, онда би се и на црквену
организацију те области протегла јурисдикција Франачке цркве
На пример, када су још у 6. веку Лангобарди уступили франач
коме краљу Гунтхраму нека алпска подручја, која су до тада де
лимично била подређена Торинској епископији, онда је тај краљ
вређајући права торинскога епископа, створио од њих једну нову
франачку епископију. Настојања папе Гргура Великог да се та
нова епископија укине и на њеноме подручју поново успостави
јурисдикција торинскога епископа, завршила су се неуспешно.
У франачкој држави епископе су бирали свештенство и народ
одговарајуће епископије у складу са старим каноном. Али, тај из
бор је, још од доба Клодвигова краљевања, имао тек значај пукога
предлога краљу; он не само што је могао да избору ускрати пот
врду, него је, поврх тога, могао и да по свом нахођењу одреди ко ће
бити епископ. Краљ је такође наређивао митрополиту да изврши
рукоположење именованога епископа. Заправо, митрополит и ни
је смео да обави рукоположење ако му краљ не би заповедио.
У време Меровинга једнако су одржавани земаљски и парти
куларни концили да би расправљали главна питања од значаја за