О аутокефалности као принципу западних цркава

је добио титулу врховнога митрополита или архиепископа. Тиме
је аутокефалност посебних цркава изнова била подигнута за сте-
пен више, али јој се суштина није била променила – онакву јурис-
дикцију какву је раније митрополит имао над епископима, стекао
је сада врховни митрополит, или архиепископ, према митропо-
литима и епископима своје дијецезе. Најугледнији такви врховни
митрополити били су на Истоку антиохијски и александријски
митрополит, а на Западу римски папа, коме је било потчињено де-
сет црквених провинција средње и јужне Италије  (Italia subur-
bicaria) са острвима Сицилијом и Корзиком, те епископ примас
Картагине, којему су биле подређене све западноафричке цркве.
Касније ће им се придружити и цариградски и јерусалимски вр-
ховни митрополит, којима ће бити додељено достојанство патри-
јарха, заједно са врховним митрополитима Рима, Антиохије и
Александрије. Остали врховни митрополити називаће се на Исто-
ку егзарсима, а на Западу примасима. Првобитно су сви еписко-
пи били називани “папама”; касније, међутим, почаст ношења те
титуле ограничила се само на римскога и александријскога архи-
епископа.
Но, ни у ово доба, као ни раније, о правном преимућству, при-
мату римскога папе у васељенској Цркви, не може бити говора. Сви
патријархати и црквене провинције које нису улазиле у њихов са-
став, будући аутокефални – били су равноправни. Заправо, ако је
нека посебна црква имала право да тражи истинско, потпуно пр-
венство, онда је то право могао да има само Антиохијски патри-
јархат, како то доказује руски историчар цркве В. В. Болотов:

“Рим је био јединствена престоница – urbs orbis terrarum, због чега
је римски епископ однео превагу међу хришћанским јерарсима.
После Рима, првим градом у државном смислу сматрана је Алек-
сандрија, а затим Антиохија, па је и у црквеним односима после
римске катедре следила александријска и антиохијска, што не би
могао бити случај да се узимало у обзир апостолско порекло кате-
дре. Са ове тачке гледишта, за прву катедру морала би да се призна
јерусалимска, а након разарања Јерусалима антиохијска, као она
у којој се најпре појавио сам назив “хришћана” и која је основана
подвизима апостола Петра и Павла… Према томе, према цркве-
ним основама, Антиохија би морала да задржи прво место и да га
не препушта римској и александријској катедри. Александријска
катедра признавала је своје порекло од апостола Марка, који је био
Петров тумач. Ако узмемо у обзир јеванђелски принцип да “нема
ученика изнад свог учитеља”, мораћемо прихватити да александ-
ријска катедра никада није могла добити првенство над антиохиј-
ском. Дакле, државна подела имала је велики значај за црквени жи-
вот. Катедре “apostolicae” представљале су нешто идеално, али жи-
вот се суочио са потоњом реалношћу. И најсветији град, до којег
се ни на који начин не може доћи, не може бити светски центар.