О аутокефалности као принципу западних цркава

су папе резидирале до 1377. године, при чему су сва седморица са-
вињонских папа били Французи, што је доказ супрематије фран-
цуских велекраљева над папама.
Галиканизам достиже врхунац у 17. Веку, када велики државник
и кардинал Richelieu кује план да постане патријарх Галије, можда
чак и целога Запада, чиме би дошло до раскола у Римокатоличкој
цркви, сличног ономе у 11. Веку, када су се раздвојиле Источна и
Западна црква. Но, о францускоме патријархату се размишља и
након Richelieu-ове смрти, 1642. године.
Мир у Пизи, који је папа 1664. био принуђен да закључи с фран-
цуским краљем Лујем XIV, био је понижавајући за папство и дао
додатнога маха галиканистичкој идеји. Тај је краљ проширио
право именовања бискупâ из конкордата од 1516. године на све
бискупије и опатије у Француској, а подигао је и право на духовну
регалију, по којој је могао, за време упражњености (седисваканције),
да присвоји све повластице неке бискупије. Клеричка скупштина,
под краљевим утицајем и уз учешће великога теоретичара гали-
канизма, бискупа Bossuet-a, усвојила је 19. марта 1682. четири га-
ликанска члана, којима је краљ Луј XIV дао ранг државнога за-
кона, премда се касније договорио с папом да их не примењује.
Сагласно њима, папина се власт не протеже на грађанске и све-
товне ствари (Јеванђеље по Јовану, 18, 36; Јеванђеље по Луки, 20,
25; Посланица Римљанима апостола Павла, 13, 1, 2), јер краљеви
и кнежеви, према Божијем уређењу, нису подложни у световним
пословима црквеној власти. Она их зато не може свргнути непо-
средно, а ни посредно, ослобађањем њихових поданика заклетве
којом су везани уз њих. И на духовноме подручју власт је папске
столице у Француској ограничена декретима концила у Констан-
ци о надмоћи концила над папом, које је папска столица одобри-
ла, а пракса целе Цркве потврдила, те их се нарочито галиканска
Црква придржавала на најсавеснији начин. Вршење папске вла-
сти уређено је канонима, правилима светих отаца, предањем и
обичајним правом Француске и Галиканске цркве. У питањима
вере папа има први и највећи удео, али његов суд није непромен-
љив. Да би то постао, потребан је пристанак целе Цркве. Заним-
љив је, с тим у вези, наслов који је Bossuet дао своме одбрамбеном
спису: “Православна Француска”!  (Gallia orthodoxa). Но, када је
после револуције од 1789. црква изгубила подршку државе, фран-
цуски су бискупи поново почели да траже ослонац у Риму, а то је
значило и замирање галиканизма.