О аутокефалности као принципу западних цркава

лички теолог тога доба, бискуп Иринеј Лионски, прекорео папу
због претеране оштрине. Тек је Први васељенски сабор у Никеји,
више од сто година касније, прописао обавезу слављења Ускрса
недељом за целу Цркву. Ове чињенице саме по себи говоре о не-
постојању ма каквога правнога примата римских папа у прва два
века хришћанске ере.
Повољније време за остварење папских претензија наступиће
тек када је у 4. веку Васељенска црква постала државна црква
Римскога царства. Судбоносан преокрет донео је западнорим-
ски цар Флавије Грацијан (imperabat 375-383). Он не само што је
укинуо државну потпору нехришћанским култовима, него се и
одрекао титуле римскога првосвештеника  (pontifex maximus) у
корист римских папа. То није било све. Тај исти цар донео је 378.
године рескрипт у форми писма упућеног викару Рима, којим
му наређује да обезбеди извођење непослушних бискупа пред
папу. Грацијановим рескриптом била је, дакле, успостављена пап-
ска јурисдикција над свештенством целе Италије, можда и Галије,
односно правни примат римских папа над њима. Није, према
томе, исправно гледиште, које је заступао и Јевсевије Поповић,

да је римски папа задобио црквени јурисдикциони примат над
целом Италијом спонтано, само снагом свога ауторитета. Да би
до тог примата дошло, била је потребна и снага државнога ма-
ча. Захваљујући томе, моћ Римске цркве изузетно је порасла, та-
ко да је она средином 5. века, у време Халкидонскога васељенс-
кога сабора (451. године), имала скоро више провинција или мит-
рополија и скоро више епископија него сва остала четири пат-
ријархата заједно: Цариградски, Александријски, Антиохијски и
Јерусалимски.

Ипак, аутокефалност појединих великих цркава на латинском
западу није сасвим нестала у првоме раздобљу хришћанске држа-
ве. У том погледу истицала се нарочито африканска црква са столи-
цом у Картагини. Извесни презвитер Апијарије, којега је Сабор те
цркве 419. године био осудио, жалио се на ту осуду римскоме папи,
који је жалбу усвојио. Но, картагински оци упутили су папи Це-
лестину 424. Године посланицу, у којој одбацују мешање римских
папа у њихову јурисдикцију. Велики православни канониста Н.
Милаш о тој посланици каже: “Посланица је ова јасна по себи и
толико основана, да римски епископи све од  IX вијека, до Николе
I, никада више нијесу истицали оваквих права, каква су Зосим
и Целестин истакли били. Од Николе I почиње на западу ново
каноничко право…” Правила Осмога помеснога картагинскога
(картагенскога) сабора, укључујући и дотичну посланицу, једина