О аутокефалности као принципу западних цркава

су правила једнога западнохришћанскога сабора која су ушла у
каноне Православне цркве. Али, те одлуке афричке цркве имале
су велики значај и на западу, утичући на француске галиканце и
епископалце.
После пропасти Западноримскога царства, када је источногот-
ски краљ Одовакар 476. године послао у мировину последњега за-
падноримскога цара Ромула Августула, настала су за Римску црк-
ву изузетно тешка времена. Германска племена, која су уз одо-
брење царева или насилно заузела територију Западноримскога
царства, била су додуше углавном покрштена. Али, уз изузетак
Франака, та племена – Источни Готи, Западни Готи, Бургунди,
Вандали, Лангобарди – нису припадала православљу, већ јеретич-
кој Аријанској цркви. Аријанско хришћанство до њих је дошло
преко Византије у време царева који су били наклоњени аријан-
ству, пре свега Валента (imperabat 364-378). Тако су се западни
хришћани, укључујући и Рим, нашли под господарством иносла-
вних, који су према њима понекад показивали крајњу нетрпељи-
вост. Аријанске цркве биле су националне цркве одговарајућега
германског племена. Зато она то схватање нису променила ни када
би касније напустила аријанску јерес и прихватила православље.
Карактеристичну слику нуду западноготска веледржава, која
се простирала на готово целој територији садашње Шпаније, за-
тим Португалије и јужне Француске. Док је западноготска ратнич-
ка каста исповедала аријанство, православна црква у тој држави
није имала својство државне цркве. Она је ипак била у извесној
мери организационо обједињена, пошто је као њен орган постојао
земаљски концил. Но, аријански краљ је сазивао тај концил и иг-
рао одлучујућу улогу приликом избора појединих епископа.

Западни Готи су крајем 6. века масовно прешли на православље.
На то их је нарочито подстакао краљ Рекаред, који је крунисан
на Трећем концилу у Толеду 589. године. Но, потом је постепено
дошло до даљега увећавања краљевске власти над црквом, што је
и санкционисао Земаљски концил. Тако је црква признала да, по-
ред канонскоправнога избора за епископа, важи и именовање за
епископа од стране краља. Изгледа да је доцније долазило до зло-
употреба тог краљевског права, које су се, рецимо, огледале у пос-
тављању лаика за епископе, па су Дванаести концил у Толеду од
681. године и краљ заједнички донели одлуку да краљ и даље мо-
же да именује епископе, с тим што ће подобност краљевских иза-
браника испитивати архиепископ Толеда. Краљ је имао дискре-
циону власт сазивања земаљских концила и потврђивања њего-
вих одлука. Једну особеност западноготске веледржаве чини и
учешће лаика у раду црквених земаљских сабора, тако да су се
они, на тај начин, претварали у државне саборе.