О аутокефалности као принципу западних цркава

Уистину, скоро од самога искона хришћанства, Римска црква и
римске папе имали су фактичко, “економско” преимућство, “при-
мат части” над осталим хришћанским црквама. Током времена,
римске су папе покушавале свим средствима, често и таквима
која су се косила са моралним врлинама и правним законима, о
чему нарочито сведоче такозвана “Константинова даровница” и
декретали лажнога Исидора (Псеудо-Исидорова збирка), да тај
фактички и почасни примат претворе и у правни. Али, то им је
полазило за руком једино уз помоћ државне власти, од које су, у
већој или мањој мери, зависиле и којој су, у већој или мањој мери,
биле подложне.
Откуда тај фактички примат? Као црква велике и старе, а до
Константина Великог и једине престонице Царства, Римска је цр-
ква била изузетно угледна и богата и широкогрудо и дарежљиво
помагала све остале цркве. Њену економску помоћ уживали су и
хришћани понаособ – који год би се од њих нашао у Риму, осећао
би се тамо као код своје куће. Средином 3. века Римска црква је
збрињавала преко 1500 удовица и сиромаха, а хришћанство је
било присутно и у владајућим круговима. Рана Римска црква
била је непоколебљив чувар апостолскога предања, чврсто упо-
риште православља. Зато велики историчар црквенога права, R.
Sohm, ту и такву Римску цркву назива грчком црквом”. Зато су
и представници гностичке јереси походили Рим да тамо воде те-
олошке расправе и опробају снагу својих аргумената. Али, зато су
и мање цркве у случајевима својих недоумица често питале Рим-
ску цркву за савет. Са своје стране, Римска црква, напротив, ни-
откога није тражила савете.
Први покушај дисциплиновања других цркава потиче од рим-
скога папе Виктора I (fungebatur 189-199). Између тога папе и мало-
азијских цркава (цркава проконзуларне Азије) дошло је до неса-
гласности око дана слављења Ускрса. Римска црква славила је Ус-
крс увек недељом (доминикална пракса) што је чинила и већина
других цркава. Малоазијске цркве славиле су Ускрс трећега дана
по 14. нисану (квартадециманска пракса). Папа Виктор је позвао
малоазијске цркве да одрже свој провинцијски синод (право које
је имао сваки епископ), који би решио прелазак на светковање
Ускрса недељом. Но, тај синод, чији је говорник био епископ По-
ликрат Ефески, одлучио је да остане на квартадециманској прак-
си, позивајући се на апостолско предање, то јест да је ту праксу
установио апостол Јован. На то је папа Виктор екскомуницирао ма-
лоазијске цркве. Али, та екскомуникација није била ништа више
од, дипломатским језиком говорећи, “прекида дипломатских од-
носа” са римском црквом. Екскмунициране цркве наставиле су
и даље своју службу, али се ни друге цркве нису придружиле
римској екскомуникацији. Штавише, чак је и велики римокато-