Огледање на месечини

Полетео је једанпут – и  ја сам му се извукао. Полетео је други пут
– ја сам му се опет измигољио. Већ мало задуван, полетео је и трећи
пут. Извукох му се опет и тада – ДУФ! – из све снаге га погодим у груди.
Он застаде као да га нетко подупире мотком за веш, издужи
се у висину и закашља. Унутра као да му нешто препуче. Саже гла-
ву као да нешто у себи ослушкује, а лице му у оном мраку набрекну.
Затим пред себе пљуну у прашину нешто црно. Брзо чучну затим
на земљу и маши се марамице. Обриса уста.
Распон огледања, као двоструке маргине смисла, уочљив у два
цитирана одломка са ономатопејом ДУФ, други је тип аналогије
који добија све већи значај са ширењем могућност за тај тип ри-
мованих сазвучја излиставањем самог дела. Само поглавље, које
сликовито описује мегдан на отвореном, врви од поређења:
Јесте ли кад видели како умиру туберани?
Као да му је нешто застало у грлу, Столе се најпре дуго и
оштро закашља.
…Удисао је кратко, као да штуца, хрипајући , готово урличући,
бечећи очи као говече.
…Сагнуте главе као да га боли гуша, лица које му се у мраку
бели као у глупог августа, одоздо ме гледа.
А глас му кротак као у девојке.
…Он промаши и паде лицем према земљи, као да забоде уста у
прашину.
…Напињући се, клечао је на коленима и, са главом у прашини,
увијао се као мачка којој се у грлу заглавила кост.
…као да се истрже из нечије руке,одједном излете нека птица.
Тако, у препознатљивом рукопису дела, у  поређењима тече мег-
дан, као да од беса, из очаја, огромног горког талога освете из самог
наратора проваљује црни, обесни, хармонизован алитерацијом
гласа Ш, оркестриран читав букет поређења који, наслућујемо
ослушкујући трагичну тишину цепања хартије, представља само
срце освете – повратак у ред поређењем. Поверење у поредбену
речцу, издвојено, јасно маркирано, психолошка је карактеристи-
ка, обилато поткрепљена и илустрована у самом делу.
Овa преуређивањa-поређењa радње су  истог облика и смера,
императивна озбиљност њиховог коришћења у делу личи на “поно-
вно прегледање бележака”, али у једном сложенијем, семантички
богатијем смислу. Рукопис утиче на наратора, двосмерност семан-
тизације не одступа од свог правила ни при овој алтернацији.
Једначење је двосмерно, ма како ретко било. Мозгајући, може се
уједно доћи и до перспективе Љубе Врапчета-Шампиона и до Љу-
бе Сретеновића.
Читалац је неминовно нужан сведок и саучесник тешкоћама
локализације перспективе. Стваралачки став аутора, поетичка
перспектива наратора, Љубе Сретеновића, у основи својој је објек-
тивно постављена изнад и изван свих ствaри. То је само делими-
чно тачно, јер исповест и дубина емотивног утиска, који на чи-
таоца остављају у делу присутни слојеви “археологије трагике и
доброте”, одустају од таштости перспективе са оне стране смрти,
перспективе ништавила и непостојања, ако ни због чега, оно бар
због стрепње која се у сваком грумену тла романа налази. У ства-
рима је тиха, згрчена сенка стрепње, као што и Љуба, свим сво-
јим жилама, лигаментима и тетивама, без остатка, свим потен-
цијалима сећања присуствује својој исповести. Исповест је сила-
зак низ степенице приче, где бескрајни низ уланчаних догађаја
омогућава присутност целокупног постојања у свакој латици
његовог времена, то је перспектива чијој дефиницији је неопход-
на помоћ песника и меморије матерњег језика човечанства.
Перспектива наратора није “перспектива из облака”, већ, по
угледу на сугестију из Вечитог календара, “перспектива месече-
ва – Месечева перспектива”, као што је и само име главног јунака
– име са великим и имена са малим почетним словом. Месечева
перспектива је бескрајан низ могућих удвајања, рефлексија, улан-
чавања, могућност помирења вертикално антагонизираних пос-
тојања кроз огледање које није само ташто, хладно огледање ко-
начне дефиниције, већ је заправо проблематизовање окоштало-
сти симболичког значења. Укоченост става, који је већ као ками-
чак почео да жуља у ципели, превасходни је мотив за рађање ис-
повести. Рађање перспективе,  месечеве перспективе, рађање је
свести о самом себи, актуелизовање слојева сећања, а овакво од-
суство из надређене објективности сазнања о коначним исходима
потраге за сопственим идентитетом очигледно је исказано у делу.
Симболичан, али не и занемарљив допринос оваквој намери је и
сама лексичка отвореност Љубиног имена – које и није заправо
име формирано, ноуменално, већ надимак у функцији творбене
основе. Да ли је, коначно, Љубомир, Љубиша, Љубодраг, Љубивоје
име наратора ове повести, чија последња поглавља читалац само
снагом имагинације може да допише.
Оваква перспектива условљава степен Љубиног “незнања” о
томе шта га очекује на крајњој маргини дела, на завршетку рома-
на, кога само условно тако можемо назвати, на крају овог жанров-
ски слојевитог дела, које своју морфолошку самосвест обликује
током саме исповести у бројним метаморфозама. На крају би би-
ло извесно да су обухваћени роман, новела, урбана легенда, ностал-
гична исповест, драма, интервју са самим собом у форми магне-
тофонског записа.
Сам јунак је део огледања на месечини, део огледања у власти-
том сећању и забораву, онога самозаборава “кад се не надаш”, ра-
њивог и беспомоћног положаја који је познат свакоме ко је икада
био живо биће. Најупечатљивији пример оваквог “из заборава
тргнућа” је разумевање једанаестог поглавља романа. Треба се
вратити на тренутак најдубље пропасти, централну унутрашњу