Огледање на месечини

етски  језик “мишоловка је страха”, а наратор првом реченицом
приповести креће у  сусрет својој новели.
Мера властите озбиљности предестинира, за разлику од таш-
тог нарцисоидног самодоказивања других, Љубу за херојски
подвиг. То видимо кроз озбиљност и брижљивост језичке карак-
теризације јунака у делу.
Ако се загребе испод наноса жаргонских слојева језичке карак-
теризације јунака, наилазимо на дубок и спокојан традиционал-
ни слој језичког израза.  Јасно је да се јунак  у дубокој, за читаоца
неприступачној, патријархалности дома учио и одрастао на го-
вору усмене народне традиције, формираној култури свог језич-
ког тла, јер је управо тај говор итуитивни окидач прве несвесне
језичке реакције. Очигледно је да је тај образац језичког израза
и мишљења могао понети само из породичног дома. Експлицит-
ност таквог схватања налази се у мајчином признању да је “гледа-
ла само мушке”, а патријархалност доживљаја света описују њене
опроштајне речи:
“Касно је сад за то”.
“Како можеш”, питам, “овако?”
“Могу”, каже, “тако јер више не могу никако. Истрошило се.
Доћерало цара до дувара”.
Поредак и ред родитељског дома, и поред свих искушења и
свих страховитих и силовитих удара, преживљавају, тврдокорно
и жилаво, јер да није тако, зар би били пресликани у Љубину тре-
нутну садашњост нараторовог севера.
Да није тако, зар би Љуба у маргини два мегдана, вербалног
и физичког, након Столетовог признања да је баш он силовао
Душицу,  пре него што ће му рећи, потпуно убеђен и самоуверен,
да нема никакву шансу, изговорио:
“Па, Столе, сад више ништа не треба да ми кажеш. Сад три
главе да имаш, све три бих ти откинуо. Више немаш времена за
пушење”.
Кроз говор ликова види се њихово порекло, а преко посту-
пака самодефинисање. Од удвајања фразе Љуба недвосмислено
креће у дубље слојеве властитог двостурког унутрашњег прстена
идентитета – подсвесног и свесног палимпсеста властитог ЈА.
Кад постаје свестан да је формиран  на два језичка модела и два
облика мишљења, спреман је за све сложености свих слојева
стварности и времена. Спреман је да постане онај јединствени
редак пример, изузетак једначења као негативни смер функције
истог правила, који је кадар “рећи и утећи”; кадар рећи Перишићу
да је банда, а “украсти војсци” последњи дан како би се осветио
Столету у Сурдулици.
Љуба је свестан дуплог дна идентитета: оног колективно ге-
нерисаног и оног лично индукованог. У оба је страхом оспољено
насиље доминанта. Дупло дно именовано је двогубим надимком
главног јунака током већег дела приповести. Трећа хипостаза
Љубине личности је позната само читаоцу, Зорици Алчин, која је
пратила Апаша у Сурдулици, и иследнику Ракићу, који након два
дана, на прагу Љубине куће, каже:
Она је сутрадан дала изајву нашим теренцима у Сурдулици да
су се њих двоје растали то вече на путу, и то зато што их је пре-
срео неки младић – тако, лепушкаст, овисок, с кратком косом –
можда таквом као да је тек изашао из армије – кога је Апаш
назвао неким надимком, нешто као: Мајсторе; или слично. Можда
Шампионе?…
Двострукост се привидно уплиће у један идентитет након од-
ласка са Душановца, Љуба постаје Сретеновић, јунак оквирне
приче са све дубљих маргина емиграције, како се, временом пре-
ко Словеније, логора у Аустрији, Француске и коначно Шведске
повлачи све дубље и даље од признања сопственог удела у тра-
гичним догађајим на Душановцу педесетих година двадесетог ве-
ка. Поновно сабирање, самосадржаност, остварено је тек у мајсто-
рству рукописа, мајсторству поетског заната, јер расцеп је био то-
лико болан да мелем освете, као што то никада и не чини, и није
могао да га ублажи. Дубоко повлачење у емиргацију властитог
ЈА, бекство је од себе и света који полако, као сунђер на својој
унутрашњој маргини центра, упија, као страх и усмаљеност, надо-
лазећи отров у уху света.
Последња маргина и четврта метаморфоза личности главног
јунака, као и у случају времена, припада са насловом тексту који
је ван изговорене исповести, иако је заправо у времену дела. Па-
радоксалност овог мишљења доказује граматички облик четврте
кључне реченице дела, која није и формално последња речени-
ца текста, нити је исказана у коначној свршености аориста. Тиме
одлази у исту поетичку раван као и дистих Марковог пијења вина
– у  опкорачење властито изговореног смисла:
Ето, више нема ништа. Све смо испричали.
Љуба, који у следећа два пасуса описује живот као у резервату,
дозива сина и узда се у рат, пре последње тачке, последњег краја
романа, није више Љуба Сретеновић. Након признања сопстевног
удела, након признања читаоцима, али не и иследницима, нити
Ракићу, нити икоме до тада да је он убица Апашев, након тако
почињене идентификације, почиње нова степеница његове пове-
сти. На крају мегдана на отвореном, након разговора о тиквиним
цветовима, Љуба се пита:
Шта ће му то?
Да му ништа више није јасно, након дијалога са Столетовом
мајком у Београду, после два дана експлицитно и сам потврђује:
Не знам више шта знам, а шта не знам.