Огледање на месечини

А онда некако ружно посрнух, разбих руком стакло на врати-
ма. И гадно се посекох, крв само лије.
Остатак страха обликује у свести сазнање о поистовећивању и
једначењу са Столетом, суочавање са собом открива део сопствене
кривице који је остатак, разлика потенцијала суделовања у влас-
титој судбини. Свест о неопходној дози храбрости да се нешто мо-
ра предузети на ваги је са свешћу да је остатак страха опипљив до-
каз властите кривице. Прихватање те кривице, видеће се на самом
крају “мегдана на отвореном”, маргина је која дели Апаша од других
мангупа, Љубу од остатака сећања на властити надимак, прихва-
тање сопствене судбине вода је коју Југовићи никад неће пребродити.
Нема ситуације из усмене књижевности која боље описује ову
сцену од спремности Стахињића, кад је све притиснуто непојм-
љивом силом, кад је окамењеност сопства надвладала, да крене на
свој Душановац. Љуба је такође спреман да страх пошаље у про-
шлост аориста, да га смести у свест коначне свршене прошлости,
јер нада у будућност, свест је и право на прошлост. Убијање аори-
ста убијање је и наде, парадокс временских слојева и семантике,
која из тога произилази, разрешава се у вечитом сну о прошлости.
Убиство архи-сна (Достојевски то у кључној тачки своје психоло-
шке расправе показује) коначно је, извршено – не секиром, већ по-
кајањем. Секира је код Љубе присутна као уочљив симбол жар-
гонског регистра, опет интуитивно упућујући прстом у правцу
којем се треба окренути. Жудња за аористом и непосредном окон-
чаношћу и озбиљношћу коју са собом носи, изразито се исказује
већ првом кључном реченицом дела: Не, нећу се вратити. Тиме је
потврђено интуитивно сазнање да наратор озбиљно и доследно
мисли оно што говори. Жудња и нада повратка на Душановац ни-
су егзистенцијална, чак ни ониричка категорија, већ само и једино
жудња за правом повратка – жудња за етичком димензијом. Љуба,
с правом или не, процењује читалац, мисли да има право поврат-
ка на свој Душановац, сматра да није крив и да има право на сан и
наду, коју му кроз унутрашњи мир права на аорист у бићу власти-
те и колективне прошлости било ко може гарантовати. Ко може
гарантовати сигуран повратак у сопствено биће, у самосадржаност?
Улазак у мермерно око, у рату који сјећање брише, у страху
који и даље траје, за Љубу је улазак у самосадржаност унутрашњег
мира и разумевања. За Страхињића, исто тако, тренутак опраш-
тања већ је у аористу у односу на крајњи прстен маргине дела.
Трагичне околности и драматични мегдани су за обојицу јунака
завршени. Драма садашњости ту почиње за читаоца, који је и
даље пред загонетком, жудно очекујући коначност разумевања.
Огледајући се на месечини.

Да би био велик, буди потпун: нек код тебе
Ништа није прекомерно, окрњено.
Буди сав у свакој ствари, уложи читавог себе
У најмање што чиниш.
Тако у језеру сваком цео месец
Блиста, јер живи у висини.
(Фернандо Песоа)

Пред којим вратима je, уз какве степенице сишао?
У славу или понижења?
Где?
Где је тренутни положај читаоца, где је перспектива Љубина пос-
ле свих унутрашњих колена? Перспектива наратора, која се нала-
зи ван времена о коме се већим делом приповеда, истовремено је
наглашено субјективизирана присуством у њему, што потврђује
емотивни приступ у описивању преломних тренутака радње. Овај
приступ је тровалентан: или се употребљава жаргонски семанти-
зован исказ-фраза, или је у питању камен-темељац стилског обли-
ковања у форми поредбене речце КАО; или обоје истовремено:
Улетим му право међу песнице. Више не марећи за то што ме
по лицу просто кида, у тој правој кланици од ваљда пола минута у
којој од песница ништа нисам ни видео, док кашаљ већ опет поче
да му надолази, ја га погодих и левом и десном још неколико пута,
као да хоћу да му извадим срце.
Он најзад паде. И онде, окренувши се на лакат, тим високим
кашљем који понекад изгледа као да цепаш хартију, од кога би се
и здрав човек разболео, пробијајући ми уши, поче да точи из себе.
Ја стојим мало даље и чекам.
Начело поредбене речце Као, као израза стваралачке свести о
уређивачкој функцији аналогије, увођење је у ред путем везе као
гаранта блискости и разумевања. Оно говори о дубљој  двосмер-
но семантизованој и тако ојачаној поредбеној вези као гаранту
хармоније поретка и смисла. Тако ће читалац, мора бити, приме-
тити да главни јунак у тренуцима емотивно-физичког узбуђења
од стилских средстава посеже једино за поређењем, које као да га
умирује својим “разумевајућим смислом блиског огледања”.
Али никако да га добро поткачим: бежи ми, лево, десно, сагиње се,
и ситним, мрким очицама као у дивљег вепра стално ме гледа пра-
во у очи. Најзад, одједанпут се саже као јеж, опет ми се увуче у плек-
сус, ту ме ваљда само два пута опали, док ме не отвори, и ДУФ –
опет онај аперкат. Ја, овако, раширених и руку и ногу – на леђа!
Читалац је овим  Ја, овако непосредно присутан у казивању,
опипљиво доживљавајући, што је јасна намера наратора у овак-
вим ситуацијама, сликовитост и значај важног догађаја.