Огледање на месечини

маргину дела, цезуру која као у једном стиху одређује правилност
унутрашњег одјека са спољашњом финалном границом. Цезура
романа је тренутак “потпуне ошамућенсоти, страховитог двос-
труког удара када се ринг-свет-дело ломи на четворо и у свести
јунака само светлуца бисер као малено зрно рефлектора. Полу-
интуитивно-полуслучајно, као и Столе у борби са Суљом, Љуба
долази до решења и излаза из зачараног круга бесмила изазваног
огромним болом, патњом. Цело једанаесто поглавље, које следи
након ове цезуре романа, исписано је у полунаводницима, као
навођење унутар сопствених наводника, као “текст у тексту, као,
хамлетовски речено, “комад у комаду”, који кроз “мишоловку
огледања” доноси истину о “стрицу-краљеубици који је сипао
отров – у ухо света”. Поглавље у полунаводницима чудо је које
одјекује римом са завршним стиховима дела, када је “исписивање
повести“ јасан доказ да је поезија победила смрт, што је и наго-
вештено завршним чином спуштања застора у сцени мегдана на
отвореном.
Овако створена свест о перспективи двоструког прстена ис-
куства кроз право мало чудо језика – активирањем потенцијала
итнерпункцијске разлике двостурких наводника, придружиће
се аористу у сусрету и препознавању на крају дела. Исписивање
писама, која у једанаестом поглављу шаљу Љуба и Драганче један
другом, писмо које октрива истину о последицама и узроцима
“силовања на Душановцу”, има дупло дно. Оно не значи само  ис-
тину о злочину, оно је и доказ решења “загонетке словесности”.
Маска уметности “мишоловка је истине” и спас Хамлетов, Месе-
чева перспектива Љубин је повратак на маргину, Душановац.
У једанаестом поглављу, интимном тону исповести о драми
одрастања придружује се и трећа димензија дела – сусрет са ши-
рином  и озбиљношћу стварног, спољног света и тако прави опо-
зиција: “озбиљност” епског света – урбано “мангупско зезање”. Ини-
цијација је била болна:  брат који је затворен, силовање сестре,
смрт мајке и опроштајне речи оца које окончавају породичну
трагедију:
Загрлисмо се, пољубисмо.
“Било је за мене, синко”, каже, “и радовања”.
Отварање врата патњи у  породичном дому, тренутак је инту-
итивног “отварања врата подсвести“ о двосмерно-двоструком ди-
јалогу са собом и светом. Оно се актуелизује у писменој форми: “пи-
сањем и слањем ситних књига” у једанаестом поглављу коме прет-
ходи “писмо од мајке”, болни извештај о “почетку смртности“.
Писмо као форма активирања изузетности епских догађаја
и јунака, озбиљности радње која следи, истовремено је и форма
озбиљности једне дубоке усамљености. Цело “поглавље у полуна-
водницима” представља брзу размену кратких писмених реплика,
епистоларну стихомитију, чиме се формално евоцира драмски  по-
ступак и облик, а јунак полази на нужан и неминован усредсређен
пут раслојен на епску и драмску димензију дела. Епистоларност
формално сугерише драматичност наступајућих догађаја, али пре-
обликовани израз епске димензије препознат је у језику, фрази
која открива постојање и делање по “слепом диктату силе“, којем
се не можемо одупрети. Гравитациона сила традиције, условљена
културним моделом понашања, непогрешиво је обликована у
фрази подсвесног говора. Иако мангупски, урбани гард  жаргона
силом површинског напона моделује уобичајени говор јунака,  у
тренутку “несвесног, интуитивног деловања”, када се мора бити
у “властитом ЈА“ и мора деловати у име “властитог ЈА”, дубљи
слојеви словесности излазе на површину.
У одговору Драганчету, који ранијим писмом Апаша ослобађа
“одоговрности за силовање”, Љуба вели:
Опет пишем Драганчету:
“То, Драганче, не може да буде. Апаш је у то време, мора бити, ипак
био у Беоргаду. Ако је то урадио један човек, то је могао само он”
Након поновног дописивања, сумње Љубине се потврђују и у
последњем писму он завршава поруком:
“А Апашу нека јави да не знам где се налази, али да му поручујем:
било где да се сакрије, кад-тад ћу га пронаћи. Нека ми се нада”.
У неким тренуцима остаје се без речи, а у понеким само епска
фраза може изразити дубину и драму трагичности код сваког ју-
нака чије су самоће толико дубоке. Само изванредна индивиду-
алност, мора бити, тада ће посегнути за фразом уговарања мегда-
на. Универзалност овог било где и кад-тад, решеност и озбиљност
које стоје иза ових реченица – последице су дубинских предела
бола, патње. Мера властите озбиљности трагична је, мера свести
расте са властитим значајем, озбиљност и димензија догађаја који
следе, као и фраза којим се изражавају,  пробрани су. Свест о вла-
ститом значају расте са количином бола и патње коју примамо и
делимо, као ударце, около, у рингу, на отвореном.
Пробраност и брижљивост у обликовању говора, потврда су
свести о потребном реду и у језику, што је доказ да испод “урбаног
гарда жаргонског идиома” у одсудним тренуцима наступа озби-
љност, коначна садашњост императива изговореног, где се све
такве тачке говора ослушкују са првом кључном реченицом дела.
Тако је и са реченицом, двоструко-императивном одредбом
(мора бити) поетички сагласном у приказивању првог Љубиног
искорака. Искорак из властите маргине – хлада, из властите сен-
ке, и по цену хибриса, мора бити, у Љубином случају ће се поно-
вити првом кључном реченицом дела: Не, нећу се вратити.
Други, унутрашњи искорак саме исповести, мудрији је, про-
мишљенији, иако ништа мање опасан. Наратор то зна, због тога и
јесте у властитом гарду, ставу мењања перспектива, имена. У оба
случаја – оба искорака поређење је противотров у уху света, по-