Огледање на месечини

вирује причом о сну, пијанству и разрезаној руци, која дивно одје-
кује кафкиним завојима, мелемима на раскрвављеном рубу новеле.
Улазак кроз врата традиције, кроз отворена врата и пружену
руку наслојених форми језичког обликовања света, у потрази за
личном једначином, један је од слојева противуречног мотивациј-
ског вретена наизменичних генеративних сила приповести. Свест
о овом смеру можда се налази на самом изласку, можда јунака че-
ка на самом крају као изненађење властитог ходочашћа, а можда
се налази чак и ван маргина исповести. Други смер приповести
сугерисан је дијалошком формом сукоба као противуречја, суко-
ба са светом као “непрестаног мегдана урока и псовке”.
Дубоко укорењена стрепња, страх, немир сујеверно преточен
у делотворност магијске моћи, речитији је од свих семантичких
прелива приповести. “Припсовати”, као Столе на крају мегдана са
Љубом, једнако је уобичајено као и “промарисати се”.
“Бога му”, изненада рече сасвим пријатељски, “виде ли ти некад
те јебене тиквине цветове?”
“Не знам”, рекох. “Не сећам се”.
Он се осмехну.
“Ја јесам. Било их је онде, иза шумице. У оним кукурузима”.
Би ми непријатно. Шта ће му то?
Противуречност је карактеристика односа бившег и несуђеног
будућег краља Душановца, који су обојица, протагониста и њего-
ва сенка, са Душановца отерани. На крају међусобног мегдана до-
лази до препознавања, судбинског огледања, као у античким дра-
мама, када је већ за све касно.
Љуби је двостуко непријатно, јер се препознаје и јер је тешко
усмртити некога за кога сте  мислили да је слепа неразумна сило-
ватељска сила, некога ко у тренутку смрти размишља о тиквиним
цветовима, па то чак изговара. Очигледно је главни јунак био у
заблуди – и што се себе, а и самог Столета тиче.
Овај мегдан у Сурдулици – на отвореном – уобличује свест о
четири семантичка угла овоземаљске позорнице – тла, са кога су
симболично и за кога се судбоносно боре актери.  Један је угао
самосадржаност, значење самим собом, други је угао ташто до-
казивање властите величине и задовољење апетита сујете и наду-
веног самољубља. Трећи је угао огледање у другоме као борба са
властитом сенком, а четврти огледање са другим као агон иденти-
тета. Четири угла овог ринга, као перспективе, Љуба препознаје
постепено код себе путем метафоре учења племените боксерске
вештине, али тек из времена самосвести свог нараторског ЈА. У
међупростору, међувремену, чује се уздах на свакој граници ново-
освојеног предела бивствовања.
Постојање је перспектива сопственог положаја, мера силе пов-
ршинског напон, а која у одређеним условима датог тренутка чи-
ни самосадржаност обликованог идентитета. Перспектива је и са-
знање човекове мере у спољашњој светлости хибриса и прекора-
чења властитих граница. Уравнотеженост те силе са непојамним
моћима гравитације, коју не можемо још увек схватити, бисер је за
који се све даје. Ово је питање које се поставља у заседи која прет-
ходи распомамљеном расапу човечности током сукоба са Апашем:
Да можда ипак дигнем руке? И – јесам ли уопште ово ја? Јесам
ли ја то овај човек који вечерас овде чека да некога убије?
Умирење, улазак у мермерно око који би требало да следи,
Љуба неће дочекати. Само је умирање, сасвим пристрасно, једино
коначно извесно. У сусрету на крају путовања, у Сурдулици, види-
мо да поражени не бива можда лошији јунак, колико онај који је
несигуран у сопствени идентитет. Несигурност као одлика  немо-
гућности да се “искорачи из самога себе”, црта је која карактери-
ше Апаша од почетка до краја дела. Док царује Душановцем сви
га из друштва имитирају и слушају као малог бога, кад долази на
место мегдана у Сурдулици опет је  “у друштву”.
То је оно што Љуба, чекајући у заседи, описује једном речени-
цом, у  препознавању сопственог извесног и коначног тријумфа:
Уто се на путу преда мном појавише две прилике. Иду загрље-
не. Одмах га по ходу познам.
Мегдан је за Љубу завршен и пре него што је почео, у тренутку
када, видећи Столета да иде са неком “шољом под руку” као до-
казом  несигурности, када опијен сопственим успехом и жељом
за осветом искаче из заседе.
Најдубљи показатељ двоструког међусобног огледања у насту-
пајућем суочавању личи на ситуацију под дервишовим шатором.
У оба случаја су јунаци усамљени и упућени један на другог, а
поистовећивање се препознаје у тренутку  вербалног сукоба:
Бесан, он ме готово и не примећује. – Да ме је тада ударио, био
бих његов; с толиким злом се не можеш тући.
Осим тематизације опште поетике мегдана, реченица у најма-
њој, а најцелисходнијој мери, тематизује и општу поетику романа.
Интуитивно сазнање о значењу изговореног, препознавање соп-
ствености, само је делимична самосвест главног јунака, јер сле-
ди глачање кроз наступајуће слојеве искуства да би бисер-зрнце
страха у самосвести наратора на крају свих потрага за идентите-
том ову реченицу препознало као наглас изговорену мисао о себи –
као  “читање властите судбине са усана других”. Исти је случај и са
блеском мисли на прошлост у реченици “Одмах га по ходу познам”
– читање мисли из другог угла слојевито се шири, као црна мрља ма-
стила, на аналошким равнима, обухватајући и пригрливши мно-
го више него што би се читалац надао.
Кога препознати и како препознати властиту судбину, где су
мере и узроци сопстевеног усуда? Да ли је варка, обмана, да ли је
Апаш заиста? Да ли је то вече – предвечерје истине: освета је на
крају пута, то је клетва за коју се све даје?