Огледање на месечини

ка и преокретима у судбини наслојених низова сећања, долази и
до промена перспективе, али са извесним остатком. То сећање је
као непроменљива, најситнија честица, која не подноси и не трпи
утицај времена на своје облике, оно је управо наведени “речити
став” – гард у искораку, опкорачењу. Перспектива је рађање само-
свести на тему “Искорак из сопственог тежишта”, наслојена седе-
фаста свила на зрнцу искушења, на ставу стрепње, патње.
Перспектива Љубе Врапчета кврцнула је и прснула у парам-
парчад сценом силовања на почетку романа, а главни јунак испо-
вести полако постаје Љуба Шампион, боксер у белом манти-
лу – симболу категоризације и каталогизације “риба са маргине
приповедања”. Ипак, промена није тренутна, напоредност два
главна јунака постоји до сцене мегдана са Столетом, који га осло-
вљава и једним и другим надимком, јер, парадоксално, једино
Апаш, архетипски митски противник, познаје у душу свих Љу-
биних обличја. Паралелизам идентитета исказаних наведеним
перспективама прати и паралелизам фабуларних токова, који се у
неким правилним ритмовима смењују и надопуњују као две тежи-
шне приче дела: душановачко-породична и душановачко-боксер-
ска. Концетрични кругови унутрашњих маргина романа настају
као последица међусобног огледања извесних преломних тачака
радње у једном облику композиционог хијазма неутврђеног злат-
ног пресека.
Унутрашње маргине, промене, дејствују у непрекидном по-
ретку мотивационе логике до једног тренутка када се гард Љубе
боксера потпуним сломом почиње обликовати у став Љубе Шам-
пиона. Једини тренутак када је пораз потпун, а ирационално,
надмоћно, неопозиво тренутно, свеобухватно орбушавање несре-
ће постаје вододелница – моменат је судбоносног дешавања, у коме
се два слива реке времена раздвајају по линији и правцу сећања
душановачког лепотана. Апсолутна силина удара судбине остав-
ља јунака данима ошамућеног. Након што је нокаутиран:
Још само стигнем да помислим да сам погрешио – и ринг се по-
да мном сломи на четири комада и полако ми се спусти на главу.
И готово – осећам се као да лежим у перини. Само ми горе, мало
у страну, светли тачка рефлектора као жуто зрнце бисера.
Сутрадан следи прави нокаут – писмо од мајке:
“Душица јуче умрла несрећним случајем. Сахрана у суботу.
Мама и тата”.
Чини се да овде симетричност унутрашњих маргина раздваја
најмањи делилац, упућујући нас на поетички траг, којим се у све
ширим слојевима симетрије покушава ублажити разарајући сми-
сао људске трагичности, који читамо из ових згуснутих стихова.
Оно што је опкорачено овим двема унутрашњим маргинама не
може се изрећи, већ, као и код Марковог пијења вина, може само
бити прихваћено као “неумитно нужан став романа према себи,
према публици, прама јунаку”. Овим се константа, “поетички кључ
дела”, изоморфно понавља и на осталим равнима стурктуре, опко-
рачењима рубова поглавља садржајем који се прелива у другу,
или чак негде трећу стварност будуће исприповедане главе.
Из неке силовите, несвесне мржње, беса, очаја, помало и лудила,
а понајвише из осећања страха, заузима се гард према сопственој
прошлости, као и према својој будућности. Неповерење које из
гарда, условљеног добрим делом и страхом који се у делу полако
згушњава, упућује главни јунак сећању и нади, поткрепљено је
потребом да се у изговореној обликотворној словесности речи до
њих ипак допре. Ту смисао уводне реченице, смисао романа, само
привидно себи противуречи. Јасно је да логос, поредак, или реч,
пружају искорак из времена коначно неразумљиве садашњости у
тренутак  имепративног – (сада идем) презента за будућност:
А ви, ако некад одете на Душановац, погледајте га добро.
Чујем да се доста променио; ако. Тада ћете се можда сетити да
овде живи један човек који и кад стоји и кад хода, и кад се смеје
и кад спава – плаче за њим; један човек који  још може да се узда
– једино у рат.
Јасно је да искорак из сопствености пружа увид у актуелизо-
вану меру сећања као властитог идентитета и као проласка кроз
узастопна ширења свих слојева значења, при чему се као једина
константа назире став који је припремљен на све ударце што
га очекују. Зрнце страха, које као бисер у углу свести не гасне у
човеку ни кад последње наде клону. Поетички кључ разумевања
огледа се у уочавању ритмова, којим се наведене кружнице обух-
ваћеног простора и времена дела концентирчно шире као стур-
ктурна матрица, која, на начин прстеновања читаоца при верид-
би, наговештава будућа искушења.

Усред овог рата који сјећање брише…
(Миодраг Павловић)

Улазак у мермерно око.
Како?
Како ући у спокој, мудрост, смиреност, разумевање? Како постићи
мир унутрашњег времена, како вретено објективно трагичних –
како се приказују у судбини и причи јунака романа – спољашњих
догађаја, преобликовати у мир и равнотежу унутрашњег календа-
ра као доминантног ритма животних збивања? Како задовољити
императив категоричког императива?
Песник вели: Уђите кроз гусле у мраморно око! Може се наслу-
тити да су гусле еквивалент несвесном – мору колективног памће-
ња, идентитета. О постојању дубљих слојева свести говори нам и
Љуба сам, али тек на крају романа, када завршетак исповести уок-