Огледање на месечини

у сва три судбоносна дела аналогије. Протагониста, поредбена
речца и антагониста замењају своја места на позорници као че-
стице песка свој положај у пешчанику традиције.
Није тај сусрет једино порука Страхињићу, нити је само
“због њега случајан”. Сусрет је обострано судбоносан. Дервишу
је важан, пресудан, не у мањој мери него Бану, јер без њега био
би ускраћен за часну епску егзистенцију, коју је, након препозна-
вања, очигледно заслужио, макар реченицом коју упућује Ба-
новој изузетности. “Случај” као тренутна морфолошка категори-
ја постојања јунака у епској традицији овде је “бинарно опоз-
ван”, судбинско “да” овде је дуплирано, откривјаући могући по-
етички кључ разумевања текста – двоструки прстен искуства,
унтрашњи и спољашњи, који је код Бана очигледно локализо-
ван у просторној опозицији: малена Бањска – господски Кру-
шевац град.
Тако постајемо свесни тренутка када роман у рефлектујућем
одразу пресликаног смисла из епске песме успоставља дијалог са
традицијом на начин на који под шатором “стариша-дервиша” раз-
говарају Бан и његов стари познаник. У односу, условно речено,
традиције и модерног постојан је двосмерно кодиран језик
препо-знавања и огледања. Обострана корист тог дијалога
отвара нам свест о разумевању двоструког искуства и дубин-
ских перспектива наслојеног времена. Сада нам роман ревер-
зибилним процесом открива поетичку замисао у строго цензу-
рисаним просторима епског мишљења и певања. У оба случаја,
мада то личи на једно мало чудо,  то је језик, који у себи крије
бисер за који се све даје – реч као капљицу росе на чијој се сфери
прелама светлост, што у кап смисла жели да уђе. Сила површин-
ског напона ствара читав један чудесан нови свет, само га треба
замислити.
Жаргонски обликован језички израз романа, чији су јунаци
са маргине свега, условљен је општом намером експозиције
рубних слојева друштва, породице, интимног:
Као клинца, мене су мангупи на Душановцу звали Љуба Врапче.
Уводна, иницијална реченица, којом почиње исповест у дру-
гом поглављу романа, доноси именовање главног јунака, а наста-
вак поглавља први описан догађај “осветљен у сећању” – тренутак
силовања курве келнерице коју му, као и осталим млађим мангу-
пима, намешта Столе Апаш. Епилог овог иницијацијског догађа-
ја у сећању наратора, али и у његовом постојању на Душановцу,
исказан је првом реченицом следећег поглавља:
После смо Патак, Јолпаз и ја почели да служимо Апашу као скакавци.
Кулминациони тренутак “улазног догађаја у исповест”, сре-
дином другог поглавља, исказан је реченицом која у свом ставу
има другачији призвук и емоцију:
Сад се више нама куд. Чекамо и даље. Мало затим ево и ње.
Универзални симболички смисао реченице Сад се више нема
куд, њен став, угао и тон који су ближи епско-историјској озбиљ-
ности, самосвести свеприсутне садашњости која налази одјека
након више од пола романа, смирује се на својој дуплој маргини
коначности. Седамнаест поглавља потом, када Љуба чека Столе-
та у заседи, ослушкујући тишину света, около и у себи, у муклој
дубини, чује:
Он је.
Више се нема куд. Шта је – ту је.
У тој сцени Љуба се последњи пут јавља као Врапче, последњи
пут користи песнице са смртоносним намерама и коначним ис-
ходом. Полако се “спуштају завесе на изласку са сцене”, дарујући
нам унутрашњу маргину смисла, поетички маркер двоструког
потцртавања. На равни друштвено-политичке, идеолошки обоје-
не актулености тече хронолошка нит исповести, али у напетим
и ритмички напрегнутим говорним облицима препознаје се да
спољашња маргина корица времена дијалог са читаоцима умно-
жава унутрашњим крајевима, слојевима у које се као у перину не-
осетно урања.
Од исте врсте озбиљности и коначности је и прва кључна ре-
ченица дела “Не, нећу се вратити”, која упућује на захтев који се
пред “објективизираним ТИ” у делу сада разоткрива као систем
сложених одјека, огледања, препознавања и похвала.
Огледају се временски палимпсести садашњег, свевременог
и ванвременог, археолошке ископине подсвесних и свесних чиње-
ничних артефаката, огледају се садашњости географски другачије
локализоване, огледају се урбано и традиционално.
Од исте је врсте непорецивости “Више се нема куд” и урањање
у актуелно време као у неко непрегледно пространство, тражећи
бисер за који се све даје, који нам је једино потребан. Питање мо-
тивације за силазак испод површине схватања и прихватања соп-
ствености, испод површине “туристичког упознавања самог себе”,
прва је интима коју, помало напето, стрепећи да не прође неуочена,
наратор као кап тајне дели са читаоцем: Ускочићу у своју новелу, ма-
кар притом разрезао лице, вели Кафка, мислећи притом и на читаоца.
Неопозиви имеператив изреченог, асоцијативно учитан из
традицијских облика усменог певања, по руху реченичног склопа,
којом је огрнута мисао главног јунака у пресудним тренуцима,
тражи једно дубље, солидније ишчитавање “употребне функције
језичких облика” у роману. Очигледно, површно прихваћен кон-
венционално формиран став да је искакање из емотивне равноте-
же лика “пребацивач” за употребу специфичног језичког идиома
сувише је поједностављен мерни инструмент у роману овако сло-
жене структуре. У сличном је “слабом положају предрасуде” и ра-