Огледање на месечини

сте, свраке су вам попиле мозак, ето шта сте ви, ето шта си ти”.
Слутња да је Љуба надрастао простор властите сенке оспоље-
на је наведеном реченицом, која је истовремено и улазница за ње-
гов пут у пропаст и славу – трогодишњи боравак у војсци. Храброст
изрицања наведенога жаргонског израза ретке недвосмислености
истовремено је иронична актуелизација властитог и општег искус-
тва, потом  идентитета. Сви смо у сигурности властитог колектива
или групе коју доживљавамо као своју “банду” храбри, срчаност
је иступити сопственим кораком, емоцијом, говором, храброст је
изговорити “оно што се не сме”. Усред рата који сећање брише и
траје непрекидно, ући кроз гусле у мраморно око, у самосадржану
свест сопственог става као храбрости искорака у једнини, чини
се хамлетовском мишљу. Интутивно срчана реакција, без свести
и промишљања о дубинама могућих последица племенити су
одзив дужности човековог бити у изглобљеном времену и свету.
У случају Љубе, као и код Страхиње, плаховитост првобитне
рекације можда је ташта и сујетна, али, касније, дешавања рачвају
времена и стварности: Југовићи и Страхиња више се никада ни у
ком времену не могу сусрести. Њихов је поновни сусрет у Крушев-
цу граду само чин чисте имагинације, након бајковитог краја пес-
ме. Љуба и стари Перишић се више никада не могу сусрести, иако
су били у истом граду – вечном Риму. Симболично, дубина расцепа
је ванвремена, непремостива временска граница постојања две ег-
зистенције. Нема помирења међу Страхињом и тазбином, чему
онда повратак на Душановац? Да ли је носталгична жеља за зави-
чајем оно што обојицу призива свом “претходном пореклу”? Очи-
гледност несводивости на рационални језик судбински судбо-
носних тренутака, макар их каснија искуства и дешавања про-
видно разумела и привидно протумачила раздвајају непремости-
вом двоструком маргином јунаке особене индивидуланости.
Душа Банове потраге за одговором на питање да ли би соп-
ственим присуством могао нешто да промени, присутност је у
властитој егзистенцији која се не може помешати са плахом су-
јетношћу реакције на спољашњи притисак гравитационе силе.
Овде самосадржаност долази изнутра, а ту је она фина напрсли-
на на коју се може разрезати лице, на којој се, као на најфинијој
унутрашњој бисер-маргини, као на дуплом дну краја времена,
раздвајају Хектор и Ахил.
Храброст Љубине подсвести, “која му шапуће” да би својим
присуством могао нешто променити, храброст је “онога који ослу-
шкује”, како би одговорио на захтеве и питања властитог иденти-
тета. Њих Љуба поставља у трећој кључној реченици дела:
И – јесам ли уопште ово ја? Јесам ли ја то овај човек који вече-
рас овде чека да некога убије?
У овој реченици, која претходи “мегдану на отвореном”, у тре-
нутку изговарања ових речи, он се налази у највећем раскораку са
самим собом, у највећој мери је “ван себе, ван сопственог тежиш-
та, лежишта”, у најнапрегнутијем ставу сопственог постојања.
Вечито враћање питања у свести – да ли би Бан, да је био прису-
тан, мога нешто променити – подсвесно се премеће у свој еквива-
лент. Да ли само накнадном памећу, рационализацијом, можемо
утицати на судбоносне догађаје, немоћни да се у тренутку спонта-
ности снађемо? То је основно питање које став и урбани гард Љу-
бине исповести заузима према читаоцу и у међусобном двосмер-
ном огледању слика сценом “првог правог епског мегдана” у делу:
Већа мара код нас ни пре ни после тога вероватно није виђена…
Како се Апаш, онако полумртав, кад вијуге човеку више уоп-
ште нису у стању да раде, тога у ствари јефтиног штоса у том
тренутку сетио, не знам, али он ми је одједанпут већ обема ру-
кама притиснуо шаку на својој глави, само је опустио колена у
чучањ – и ономе лигаменти пуцају као да су од стакла. Суља је сти-
гао само да урликне.
Сад је за Столета већ преостао лак посао.
Предахнуо је, па га гађао ногом у јаја, песницом испод појаса,
у желудац, а шаком у очи, у гркљан, заврат. Све док се цале није
стровалио.
Оно што унутрашњим луком моста спаја другу и трећу кључ-
ну реченицу дела истовремено их у дубоком опкорачењу у будућ-
ност преводи на језик разумевања претеће опасности, страха који
траје свих година нараторовог бекства. Унутрашњи немир је при-
гушен, али и даље постојан, чак и у забитом миру севера:
Сад идем. Бринуће ми се жена. Овде има свакаквих животиња,
као у некаквом резервату; чак и четника и усташа. Претукли су
већ неколицину наших. Засад на боксере још не насрћу, али она се
ипак плаши.
Због њега, Љубин раскорак са почетка, када, прелази у трајни
гард, позу и став, да би као идентитет не-човечности, не-слободе,
као једно наметнуто бекетовско НЕ-ЈА одједном постао окоштала,
окамењена поза – каменчић у ципели, који је почео да жуља и са-
мог наратора као Сизифов камен људског причања и приче, увек
са истом намером и сврхом. Читалац тиме упловљава у релативан
мир четврте кључне реченице дела:
Ето, више нема ништа. Све смо испричали.
Оно што јунака, запрепашћеног после свеукупне борбе, мегда-
на са страхом, зебњом, стрепњом, освешћује јесте сазнање, након
целокупне исповести, да убиство Столета није успело да донесе
мир. Тренутак запрепашћеног откривања крхотина страха, као
крхотина стакла на коме је расекао руку: