Огледање на месечини

Озбиљност и димензија посебности епског подвига који следи
измичу потпуној коначности жанровске атрибуције песме, што је
случај и са намером почетне временско-просторне локализаицје,
ма колико она евоцирала митску димензију – свевремност бајке.
Императивна озбиљност почетка романа  (Не, нећу се вратити)
огледа се у димензији бајковито-епског подвига до тачке изузет-
ности ове две приказане судбине, као тачке свепрожимајуће то-
плоте распрскавајућих аналогија. Било каква друга скривена на-
мера наратора избегла би, промашила, брижљивост почетка, бриж-
љивост језичког обликовања у израз и говор. Овако, изазивање под-
свесне језичко-асоцијативне везе са народном усменом традици-
јом акцентује коначност, неопозивост дејства учињеног, тако да
се изречено не доводи пред судове праштања, сумње или времен-
ске орочености.
Не – управо ово је намера, шаховски речено, намерно је жрт-
вовање пешака у гамбиту. Као и у шаховској партији, овде не-
двосмислено наратор отвара приповест ка путу без повратка, без
опозива. Допунска значењска димензија гиљотине црвене шахов-
ске заставице атрибуира партију у којој се, поред драмске завесе,
раскриљује и епски застор на хамлетовски постављеној позорни-
ци комада.
У рок трајања обећања са почетка романа не траба сумњати,
једино што остаје двосмислено jeпитање  на шта се оно тачно
односи? Исто је и у случају Дисове загонетке у песми Међу својима:
А два наша цвета из четири рата
Контекст лирске сцене исходи исказом који је чињенично
необорив, али не без извесног остатка. Породична ситуација од-
војености од жене и двоје деце током Првог светског рата пред-
ставља све што нам помаже у реконструкцији “истинитости” ове
песничке транспозиције. Исповедност се урушава једним слогом,
али се пад, или силазак, у дубље, допунске слојеве сазнања захва-
љује једним вишком, чија нам се загонетност смеши иза одшкри-
нутих врата смисла. За загонетком “четири рата” нижу се антите-
зе: у питању је мера потребног броја слогова да би се испоштовао
ритам песме и маргине стиха; у питању је дубља истина унутраш-
ње драме самоспознаје симоблично исказане допуном Балкан-
ским ратовима и Првом светском рату. Овај морфолошко-поетич-
ки и психолошко-симболички прст разумевања допуњени су
иманентним, којим је сугерисан став песника. “Само постојање
у овом облику” даје минијатурној језичкој творевини сематич-
ки потенцијал, без обзира на симобличност, на историчност, на
интимност конотација, “само став овог стиха”, који се одупире
тумачењу и разумеавaњу, даје остатак који при дељењу треба
уочити. Исти је случај и са романом, или словенском.
Због чега Љуба Сретеновић, јер то је он на почетку романа,
као и на његовом крају, почиње исповест наведеном реченицом?
Какав став он заузима и да ли одговор можемо потражити у
ставу лирског, трагично интимног тона исповести, којом је про-
жета емотивно обојена сценографија драме дела, или је можда у
питању гард епског јунака модерног урбаног сензибилитета, који
је, као бивши боксер, ипак и даље и једино – само то?
Уколико се урбано у бинарној опозицији схвати као градски,
мангупски став модерног и савременог, а традиционално као
поза прошлости, историје, усмене и народне културе, постоји ли,
дакле, облик или став који припада обема равнима подједнако,
мешајући их као карте у истом шпилу?
Одређени став – као просторна конотација –  подразумева и
постојање збивања у времену, као део властите очигледности и од-
говорности. Огледање је хронотоп, не само место, не само сусрет
у простору. Оно што је од самог почетка дела јасно – нема време-
на у класичном линераном поимању тог појма, ма колико се хро-
нолошка нит исповести противила и противуречила таквом зак-
ључку. Постоје равни, површине,  дупло дно и слојеви перспекти-
ва, као развојни поетички пут спирале хронолошки уланчаних
јединица фабуле.
Посезање за првим органским мотивом и метафором из тра-
дицијског фонда залиха показује немоћ у изразу, али и способност
симболизације врло високог реда стилизације. На самом почетку
дела, простор и време завичајности главног лика, очима другога,
обухваћени су рационалним пресликавањем:
Ови блесави Швеђани мисле да је Југославија читаво једно море.
Касније неразумевање Љубиних поступака, кога називају уда-
реним, надовезује се на овакво прихватање појма “мора” као уни-
верзалне метафоре, која скоро да нема себи равне по ширини и
свеобухватности семантичког потенцијала. Метафора за “неразу-
мевајући смисао Балкана” јавља се из перспективе другога као ра-
ционално објашњење за противуречне Љубине поступке, окрз-
нувши, као птица у лету, читаоца једном сенком сумње о власти-
том постојању у неподношљивој лакоћи рационализације и појед-
ностављивања. Тако ни Љуба, ни читаоци, у дијалогу који се већ
закотрљао низ брдо, не знају баш сасвим извесно докле ће тачно
стићи. О површности сугерисаној пространством пучине сведо-
чи и наведено “туристичко читање Балкана”. Такво читање и ра-
зумевање није привилегија само једних читалаца, већ, полажући
право исповести на простор изван маргина самоговора, оправ-
дава појављивање Љубиног гласа “са друге стране”. Колико је он
потреба саморазумевања, толико је и огледало окренуто другоме.
Такође, у етичком, националном, историјском, друштвено-поли-
тичком, породичном и личном, трагичком и симболичком смис-
лу – то је нека врста избрушеног пешчаника садашњости у коме се
као у жижи огледају прошлост и будућност.
Нема бољег одјека из усмене епике од сусрета Страхињића са
старим дервишем на средишњој тачки међусобног препознавања.
Тродимензионална, дубинска перспектива ове везе очигледна је