Бојан Памучина
Огледање на месечини
Ова се линија само-не–разумевања завршава у последњем дија-
логу са читаоцем, на самом изласку из романа, када Љуба Шам-
пион постаје Љуба Мајстор, мајстор свог заната:
И тако, све то заједно, у човеку и остане. Наталожи се као
неко труло, мртво ђубре: нека се у теби било шта покрене, покре-
нуће се и оно. И, временом, то што си отишао престане да те боли
онако јако као у почетку, али да те тишти – не престаје. Лежеш
увече с тим у кревет, будиш се изјутра с тим. Ја сам био боксер, а
целог века сам машинбравар, занатлија; руке су ми све што имам.
То ти је отприлике као да сам изгубио руку.
Након овог интимног отварања врата сопствене исповести,
двоструким поверавањем, перспектива читаоца да разреши
противуречности истовременим присуством у самом току ис-
повести и могућношћу да је издалека осмотри од мале је кори-
сти. Свест о специфичној перспективи наратора, пресликана на
статус сопственог дефинисања у позицији сведока и саучесника
свих јунакових подвига, изневерена је релативизацијом нара-
торовог свезнајућег ЈА у последњем тренутку. Читалац је опет
остављен да загонетку решава сопственим снагама. Као и Љуба.
Огледајући се на месечини.
(Наставак студије у следећем броју)
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ] [ 13 ] [ 14 ]
Коментари