Огледање на месечини

Нема ситуације из усмене епике која боље употпуњује значење
ове сцене од мегдана Влах-Алије и Страхиње. Идентична по по-
ложају на вредносној лествици значења у мотивацији радње, кул-
минација епског мегдана тренутак је када се љуба призива као
арбитар живота и пресуда смрти, пораза. Баново заклињање на
етичко-вољни императив и Алијино заклињање на обећана задо-
вољства и “понуде”, разоткривају образине које као папирнате
маске падају као докази једне самосадржаности, друге несигур-
ности. Наравно да љуба не може знати да је Страхиња већ био код
дервиша, да је протопио унутрашњу маргину саморазумевања,
нити то икако, сем у његовим речима, може наслутити. Овде се
може осетити, а то  ће постати сасвим јасно на крају песме, да је
Страхиња неповратно измакао свима, да је његово време у соп-
ственој самосадржаности далеко испред, а да је за све остале акте-
ре већ касно, сасвим касно.
Сад је све преостало  заправо само техничко довршавање пос-
ла, које никада није само “само”.  Довршавање посла као просвети-
тељско ширења идеја рационализма.  Дух истине, који је просвети-
тељским ширењем идеја обасјао пук, настао је неколико историј-
ских тренутака раније. Питање је постављено, а његово незауста-
вљиво котрљање ка углачаној критици истинитости зауставиће
се за наратора у миру тихог постојања, у миру истраживања Кеп-
лерове опсерваторије, у тихости Брахеовог севера. На исти начин
у самом роману идејни дух сваке тачке приповедачког космого-
нијског мита пре оспољавања налази своје уточиште у благо
набраној свиленој сугестији. У танким, далеким, скоро нечујним
одјецима, чија је круна последњи позив упућен читаоцу.
Потпуно или делимично свесна антиципација унутар “ин-
тимне опсерваторије”, претицање сопствене исповести у језику,
могуће је захваљујући специфичној перспективи наратора, који
“са висине гледа” властито присуство у приповести.
Ово поетичко правило двостурко је подвучено испољавањем
у језичким антиципацијама са маргина поглавља, од којих
је можда најупечатљивија она која претходи дијалогу уочи
“одмеравања снага“:
Може ли у овакво вече ико икога да убије?
Исто тако, овај пример обележје је и другог вида накнадног
промишљања, стилистичким подвлачењем “у дубинске слојеве
сећања понирућих реченица”, којима се рационализује непосред-
но делајуће искуство свести главног јунака.
Унутрашње напетости, противуречности симболичко-асоци-
јативног  значењског потенцијала језика дела, кодирано су разре-
шене самим постојањем жаргонског израза  и његовом функцијом
у роману. Жаргонски израз упућује на последњи, актуелни при-
ност смисла, а логиком “археологије знања” производи дубине,
слојеве, плиме и осеке семантичког. Тако је и са надимком Апаш
Столета, Љубиног архи-не-пријатеља, где је жаргонско значење из-
раза: симулант, онај који симулира. Симболичко значење надим-
ка смело се одјеком допуњује у двоструко подвучен разумевајући
смисао егзистенције, која “непроменљиво не напушта несигур-
ност сопствених маргина”.
Ако је мост ка традицији успостављен на нивоу морфологије,
природно је да се постави питање постојања лексиколошко-асо-
цијативне везе, где би најмања јединица симболичког значења
универзалне вредности била структура унутар које треба зави-
рити. Унутрашњи свет, свет наслојених вредности конотативног
значења, чији је жаргонски израз само површинска сила напона
обликовања, питање је које поводом језика, културе, традиције,
читаоца превасходно интересује. И треће, сама природа и међу-
собне условљености ова два лука моста на маргини два света.
Симболика наслова је својом оспољеношћу прво од таквих
питања. Ако је, као у овом случају, постављено са прешироким
спектром могућих симболичких значења, можда је упутније по-
глед скренути са бескрајног низа конотација на саму поетику
насловног облика. Можда бекство исказа на сигурну и безбед-
ну удаљеност ван маргине тумачења није само страх од провере
садржајности, није бекство од истраживања симболичких потен-
цијала, нити пак намерно провоцирање истих. Можда је то само
жеља да се он доживи као проблематизација исповести која следи,
као питање намењено импулсу њене потраге за саморазрешењем.
Можда маргина насловне корице не мора бити једино значењ-
ска, може бити да је логичко-асоцијативна, акцентована првом
речи наслова. Можда Кад су цветале тикве није ништа друго до
синтагма уводне казивачке формуле темпоралног значења лока-
лизације иницијалних или унутрашњих конструктивних грани-
ца текста. Може бити да је еталон илустрације употребне вред-
ности ове формуле епска песма Женидба Марка Краљевића, где
се скоро сваки корак епске радње наглашава унутрашњом цензу-
ром у овом облику. У песми о Страхињићу употребна вредност
облика је штедљивија, али тиме и значењски потентнија.
Можда се може и  још даље: није ли дата формулација насло-
ва скривени дијалог, у сећању и свести накнадно откривена и
насловљена преписка са традицијом, са извесним отклоном ко-
јим се уобичајено, очигледно дефинише међусобна “линија разд-
вајања”, чији гард роман једним урбаним директом разбија. Увод-
на формула олфактивне сензације је “потпуна другост” за тради-
ционалну усмену епику, њену поетску граматику, показујући ти-
ме  окошталу структуру сваког гарда-става према властитим ства-
ралачким мерама.
Рационалном и коначном прихватању било којег значењског
потенцијала наслова дела претходи једна танана, наслућена анти-
ципација кроз звучну игру речи и смисла. Временски прилог кад
израста, одјеком глагола цветати у кадити – мирисати, чиме се
постиже синестезијско стапање као истовременост амбивалентне