Огледање на месечини

зумевање целокупности дела идеолошко-историјским кључем.
Иако је роман, само на први поглед идеолошко-језички очиглед-
но профилисан, па чак и због те своје привидне свепрожимајуће
субверзивне маргиналности доста претрпео,  у питању је “димна
завеса са разгледнице – ретуширане слике сутона у измаглици за
туристичку употребу”. Зар би иначе постављао питање сопстве-
ног идентитета и временске перспективе дела?
У актуелизованом времену дела, а то је друго чудо овог рома-на,
не налази се сликовито-симболичка илустрација очигледности
постојања, барем не у једнодимензионалном језичком изразу и ра-
ционалној перспективи. Љуба је сопствену прошлост брижљиво
“ишчитавао”, Страхињић  пажљиво одмерава маргину традиције
у којој се находи, читалац ће бити на мукама решавајући загонет-
ке оба дела.
Огледајући се на месечини.

Маргина, Душановац

Трослојност времена приповедања у роману представља пробно
употребно  упутство –  најмањи заједнички именитељ значењских
равни самог дела. Без свести о овом проскинитариону ни сам на-
ратор не креће на повест пута, моделујући авантуру сећања у па-
лимпсестима опрезног провиривања у окно наредног поглавља
реченицама-опкорачењима, које наговештавају следећи потез.
Илузија створене каузалности произилази из самог структурира-
ња прозног ритма. Сваки наредни догађај искорак је из претход-
ног, а свеукупни потенцијал дела постоји управо у виду напона
насталог као резултат великог, коначног искорака из самог себе.
Велика авантура исповести праћена је мањим, ритмизирано рас-
поређеним освртима поетског интензитета и динамике као неком
хотимично пригушиваном унутрашњом драматиком која тражи
себи одушка. Та напетост резултира коначношћу и неопозившћу
почетка – првом реченицом романа.
Горко осећање, које изазива прво клиначко сећање – колектив-
но силовање, генерише у свести читаоца схватање о значају при-
падности одређеној групи за самодефинисање идентитета. Оно
што опкорачује “маргину колективног припадања, језичку свест
одређене групе исказану жаргоном”, приказује сукоб изговореног
са подразумеваним, наслућеним. Ово друго је поетизација исказа,
“унутрашњи принос антиципације”, нешто што у фази иде и пред
самим собом, испред сопственог значења.
Опкорачење, које је рационално тешко дефинисати, може бити
снагом имагинације замишљено као ситуација где прва реченица
(Не, нећу се вратити), па чак и цела прва глава романа, на ту мар-
гину долази са његовог краја у једном оријашком, асиметричном
опкорачењу  структуре дела. Ова је тачка треће имагинације, мало
чудо овог дела, које властитом самосвешћу пред собом осветљава
даљи поетички пут.
Љубина исповест иде испред себе, бржа је од саме себе, нес-
трпљиво граби ка свом финалу, расплету, као да ни сам наратор
није сигуран шта га очекује. Скоро свако поглавље почиње рече-
ницом наговештеном у претходној глави, драмски набој који из
овог ритмичког поступка проистиче допуњен је иманентим на-
бојем саме садржајне компоненте дела, као што спољашња драма
јунаковог живота, објективизирана у друштвеном, историјском,
породичном, душановачком, налази свој алтернитет и алтеритет
у унутрашњој драми интимних дилема, упитаности, неразумевања.
Овај је “улазак у унутрашњи прстен искуства, унутрашње око
смисла” од пресудног значаја за разумевање перспективе дела. Чи-
ниоци ове перспективе су: ритам или структура, став у форми
опкорачења и “гард” као реализована самосвест о међусобном од-
носу претходна два чиниоца. Нужном потребом за аналогијом
наведено “унутрашње опкорачење” романа налази одјека у усме-
ној традицији.
Нема ситуације из усмене епике која боље употпуњује пер-
спективу ове аналогије од класичног дистиха епске десетерачке
дефиниције. У схватању да постоји однос и мера изговореног са
оним подразумеваним, наслућеним, од помоћи је Марко Краљевић:
(Вино пије Краљевићу Марко)
пола пије, пола Шарцу даје.
Јасно је да свако “довођење у поредак” чак и самог иманентног
закона обликовања стиха подразумева двостуркост, ентропијски
однос памћења и заборава. Каква је мера ентропије епског исто-
ријског памћења, показало се до сада, једини је подвиг који Кра-
љевић није начинио, или се бар тако чини. Да ли је то идеална про-
порција полураспада? У самодефинисању овог стиха постоји изве-
сни остатак – унутрашње опкорачење. Митска, симболичка зале-
ђина “Марковог пијења вина” позната је и наслућена у тумачењима,
али илустративно је да семантички потенцијал исказа бива опко-
рачен унутрашњом маргином стиха, која “смисао полови на две
неједнаке половине”. Епиграф на надгробној плочи десетерачке
усмене речи и певања о Марку Краљевићу изгубио је своју експли-
цитну равнотежу понирући у дубину сопственог раскорака. Мож-
да, ипак, мало више Шарцу даје. Можда је, ипак, мало више препу-
штено забораву, пропадљивости, пролазности. Можда и обрнуто.
Овакав, унутрашњим опкорачењима изазван раскорак наводи
нас током читања романа на траг следећег доживљаја. Лирски
искази, поетизоване и рефлексивне тачке исповести, носе, осим
непосредног и симболичког, још једно, треће значење – самосад-
ржани поетички став, опкорачење које треба прочитати и ишчи-
тавати, увек и изнова га актуелизујући. Перспектива приповедача
је већ нешто сасвим друго. Тренутак кулминационе тачке рађања
самосвести, интуитивно-рационалне, место је за родослов и по-
рекло перспективе наратора. Са унутрашњом променом главног
јунака, што је најлакше пратити очитом променом имена-надим-