Огледање на месечини

истине: самосадржана слојевитост истинске тајне имена цвета јед-
нака је пуноћи чулне стварности сва три рода, као и латица вре-
мена којом та стварност одише.
Можда се може и најдаље: нема ли овај рефрен пуноће, пу-
ноће и целине истинитости за којом се трага,  рефрен сагласја,  је-
диниства чула нам и духа, можда меморијско-мелодијски интуи-
тивни одјек у традицијском песништву? Нема бољег начина да се
то питање провери од дијалога са “старишем дервишем”. Колика
је и какве природе  вредност усмене традиције питање је на које
нам одговарају стихови епског сликања изузетности јунака:
“Страхин-бане, ти соколе српски,
Твоме ђогу и твоме јунаштву
Свуд су броди ђе гођ дођеш води.”
Еуфонијско звучање упечатљиве похвале једном епском јунаку
крије у недрима одјеке брујања алитерације предњонепчаног Ђ,
као еквивалент кодираном смислу у еуфонијском одјеку на дру-
гом месту, у другом мегдану. Да ли је дан када Страхин-бан Голеч
планином на мегдан иде исти онај дан када Марко, са “вилом што
из облака проговара”, пред Мусу излази? Да ли за Страхињу ни
“неђеље нема”, да ли је Бан над данима дан? Епски еквивалент мит-
ског значења сунца, дневне светлости, можда је звучно-асоција-
тивном аналогијом допунски атрибуиран још једним светлос-
ним значењем, још једним светлом над светлима. Да ли је песма о
Бановићу, истинитија од других песама усмене епске традиције?
За роман модерне урбане тематике свакако јесте. Допунско
међусобно атрибуирање два дела може се огледати само у једном –
у памћењу које у свим слојевима сопствне свести језик и традиција
чувају.
Загонетка наслова тако, поред свести о морфолошким нивои-
ма структуре, као  конструктивним  границама разумевања, у изу-
зетним случајевима мора бити допуњена свешћу о постојању асо-
цијативно-лексиколошких унутрашњих предела, унутар којих се
самосвест једне традиције обликује у синестезијским везама је-
динства чула и духа.
Наслов романа представља тако уводну формулу конструктив-
ног јединства једине могуће пуноће значења “спољашње и унут-
рашње стварности дела” са наглашеном свешћу о временској пер-
спективи спољашњег и унутрашњег прстена искуства. Као и дво-
стурко формулисана и присутна наглашена обраћања читаоцу
током дела, и насловна формула има исту мету – симболизацију
временске перспективе догађаја. Тако и не чуди њихово очиглед-
но међусобно препознавање кроз бројне тачке одјека током романа
у виду временских локализација: тада, сада, када, у то време…
Због чега је уводна формула временске локализаицје ван самог
текста издвојена на корицама “уместо правог наслова”, загонетка
је која тек треба да буде разрешена. Због чега личи на мермерну
коначност као епиграф једног записа?

Улазак у мермерно око

Можда, а то није мање битна улога од наведене, издвајање времен-
ске локализације ван маргина саме приповести, не тражи тума-
чење симболичких вредности, већ одаје структурни поетички
принцип – опкорачења као  над властитим понором, сенком, про-
пашћу, водом огледања, оно што се поставља као трајни услов из-
узетности у свим традицијама уметничког стварања. Огледање је
остварено драматично наглашеним рађањем самосвести на крају
осмог поглавља, у другој кључној реченици дела:
Али било то богу иза леђа или не, свеједно, главно је да нисам
био ту кад је било најпотребније.
Као у случају преломног поглавља, приликом “падања гарда”,
овде је један од почетака рађања  перспективе. На граници  осмог и
деветог поглавља читалац је сведок највеће приљубљености римо-
ваних токова смисла, јер почетак наредног поглавља антиципација
је трагедије:
А у то време, Столе Апаш – царује на Душановцу.
Раскорак у коме се налази главни јунак допунски је илустро-
ван нараторовом перспективом накнадне рационализације искус-
тва, а Љубино присуство у сваком детаљу приче, чак и кад није
непосредан актер, појачано је у тренуцима личне, интимне укљу-
чености у догађаје. Оваквим реченицама, као структурно-ритмич-
ким опкорачењима унутра дела, динамизује се унутрашњи на-
пон и драматичност приповедања подиже на виши ниво. Тако се
потврђује основна структура помично-асиметричне цезуре дела,
чија се граница хијазма током приповедања помера под неумо-
љивим утицајем гравитационе силе постојања. Као да тренутак
када је било најпотребније није више на свом месту у временској
перспективи, већ као да се помера творећи једну променљиву
асиметричну структуру у ритмичком склопу дела. Та немоћ да се
увек  буде у “садашњости” овога када је било најпотеребније слут-
ња је читаочева, то је она слепа, неминовна сила, нужно трагична,
неразумна сила гравитације која мрви све човеково, осим човеч-
ности саме. Најбржи и најлакши пут “стварања гарда и одбра-
не” човек је интуитивно испробао. Сила површинског напона је
рационализација, затварање у сопствену сферу углачане очиглед-
не пристрасности разумевања да је архи-непријатељ за Столета –
Суља, а за Љубу – стари Перишић као синегдоха власти. Банда
друштвено-политичке силе, као гаранта историјске стварности,
као властодршца који непосредно индукује трагичну судбину
“малог човека”, мета је псовке:
“Кита ме за то боли, Стари. Кита ме боли и за тебе и за Бачаре-
вића. Ништа и ниси бољи од њега! И опет ћу ти рећи: ти си банда,
Стари! И све сте ви банда! Не зна се ко је од кога гори! Полуедели