Порекло и значење етнонима Србин

Са овим у вези, Французи можда имају сасвим добар разлог да
се готово у свему позивају на латински, као свој непосредни, из-
ворни језик, уместо на санскрт, који им је, као много старији, дошао
са Келтима (Галима). Уосталом, старо-латински и вулгарни латин-
ски, звани “sermo”, све романске језике повезује са санксртом. Тим
посредним путем, сви Романи су, преко латинског, добили и мета-
статичке облике везане за етноним Серб. За појмове ропство, су-
жањство, кметство, они гласе: servage (m.), servitude (f.), за појмо-
ве слуга, сужањ, кмет – servant,e (m. f), a за придевске облике ус-
лужан, ропски, покоран имају servil, lе, односно: serve, serfe.

Но, узимање робова из северних, византијских територија, од-
носно старих српских земаља, није било страно ни Словенима, бар
оној огромној групацији која се спуштала са севера покренута
Хунима или Аварима. O томе извештавају грчки аналисти Проко-
пије, Приск и други, и то више пута.

Отуд никако не видимо разлог да, што се нашег језика тиче, све и
свашта тумачимо наводним пореклом из латинског, грчког, тур-
ског, немачког или мађарског језика, ма колико да смо на то нави-
кли, јер је реч о погрешној и штетној навици. Исто тако, неупутно
је да се у лексиконима страних речи (Вујаклија) у заградама при-
казују само узори из других савремених језика, а да се, при томе,
занемарује заједнички, изворни еталон – санскрт.
Сматрам како смо, овде, у Србији, непосредно, преко старобал-
канских старинаца и њиховог језика, повезани са индоевропским
језичким архетипом. Преостаје нам као неизбежно да се, трагају-
ћи за својим кореновима, служимо етимолошким речником са по-
зивом на санскрт.
Међутим, ми немамо такав речник и никада га нисмо имали.
Немамо, такође, ни одговарајућу стабилну универзитетску кате-
дру, за разлику од свих осталих европских народа, што је неопро-
стив научни грех. И посебно, то је доказ да нам недостаје прави
патриотизам.
Следи логично питање: Да ли нама, као народу који је несум-
њиво припадник индоевропске породице, изузетно није дозвоље-
но да се упознамо са аријским наслеђем (санскртом), као индоев-
ропским еталоном, или заменом за њега, а ако јесте – ко нам то
брани и, што је важније, зашто то чини?
Најважније питање тек следи: постоји ли иоле озбиљан раз-
лог да се тог контрапродуктивног и понижавајућег табуа и даље
придржавамо?