Порекло и значење етнонима Србин

Иза ових, тек са почетком средњег века, следе етноними: Сора-
би, Sporoi, Сорби, Серблои, Zeruini, Seri, Sirbaces, Srbaces, Spasines,
Сирфи, Сирфиџe.

Сви познији, средњовековни облици етнонима Србин, по фонет-
ском облику и закономерности сталних, језичких промена, у већој
мери се удаљавају од неког хипотетичког изворног назива. Отуд
је и савремени етноним Срб(ин) сам по себи поприлично удаљен
од оног првобитног, иако није најудаљенији, с обзиром да је нас-
тао и развио се у језику истог народа који га је понео и који га да-
нас носи.
Онај санскртски облик Сарб (Heinrich Leo), са значењем “срп”,
може се узети као датумски најстарији међу раније анализираним
етнонимима. Међутим, овде се он држи као значењски дериват од
неког још старијег, изворнијег облика.
Тим путем, који се сам од себе и готово интуитивно намеће,
лако се уочава етимон, Сар, који долази од санскртског општег пој-
ма Сарпа са општим значењем змија, уз подразумевање варијаци-
је  зма. Но, та појава увелико превазилази медитерански регион, ко-
ји сматрам српским, изворним ареалом.
Путем филолошких деривација, кроз миленијумски простор,
верујем да се овако развијао основни филолошки низ:  Сарп –
Сарб – Серб – Срб (Србин).

Поред тога, настали су још и неки бочни језички појмови, називи
за неке друге предмете или облике, који се асоцијативно везују за:
а. повијену, или б. опружену змију.

Већ је било много говора о томе како је у балканских старинаца
један од најчешћих тотемских симбола била – змија (ала, неман,
аждаја). Заправо, овде је боље навести синонимске називе у муш-
ком роду:  змај (неман, драгон), с обзиром да је у познијој фази – пат-
ријархату за племенски тотем биран “први отац племена”, док “ве-
лика мајка” (Уранија, односно Кибела, или “Magna mater”) бива
потиснута из пантеона, или чак сатанизована као  гатара Сибила,
Баба Јага, вештица, тровачица или врачара, уопште – Тиамат
као аждаја, или  Лилит, као сатанина дружбеница.