Порекло и значење етнонима Србин

ма (Аполон!), јединим оснивачима или суоснивачима, а касније
и убицама светих змија, као метафора преласка у хришћанство,
или пак доказ да се то чини искрено.
Могло би се лако рећи како се тај најстарији, змијски етимон
(ка, поменут уз змаја Кана, чувара светог дрвета у земљи Моо) за
нешто што је у вези са змијом или змајем, не може срести у нашем
језику, али то није тако. Апелатив “канџа” ту је да то оспори, јер
је изведен из евроазијског, архетипског облика кан гон, у значењу
змајева нога.
У том светлу, као тотемско име, настало од једног зооетимона
познијег порекла, које је настало од аријског (санскртског) назива
за змију  (Сарпа, Серпа), можемо да посматрамо и име ведског прин-
ца – војсковође једног од хариџанских племена, Србинде - Serbindе
(Индија, други или трећи миленијум п. н.е.). У овим околностима
његово име добија аугментативно значење: Велики змај, Змајчина,
Змај над змајевима. Истог значења је, дакле, као и “кан канова”!
Све до сада изложено даје озбиљан повод да се етноним Срб(ин)
непосредно повезује са постојећом индоевропском речи Сарпа
(змија), односно са тотемским именима, а преко варираног етно-
нима “Сарп”, “Сарб” и коначно: “Серб” и “Србин”. На овај начин до-
казана је, бар како се чини, дуга традиција истог имена у римском
амбијенту, када етноним Сервије опстаје као такав и у познијим
вековима римске империје, током њеног бујања и након етрурс-
ког (рашанског) усахњивања. Његово етничко и религијско порек-
ло постепено се заборављало, а ипак, све до Илирских ратова и
освајања основне српске постојбине, Балкана, име Сервије (Серви-
ја) доживљавало се у Риму као угледно име особа од посебног зна-
чаја. Потом је тек сатанизовано, када етноним Серб, Серв губи
свој углед у сплету нових, политичких и ратних околности, али то
се дешава тек са почетком римских освајања Грчке, Македоније,
Илирика, Тракије, Дакије и Паноније (oко 1.века н.е.). Са новим рим-
ским освајањима, веома чести, борбени контакти римских легија
са балканским Трибалима (“Србалима” или “Сербима”), као и ос-
талим племенима истог имена, и довођење мноштва робова под
тим етнонимом у уже латинске провинције, подстакло је Римља-
не на ново поимање етнонима “Serbuѕ” (sic!). Он, управо такав, сто-
ји у Плинија Старијег, док у нових поколења римских грађана,
преко романско-романске транскрипције, постоји иновиран, као
“Servus”. Доста брзо тај етно-назив почиње да се употребљава и
схвата као општи назив за роба или слугу. Тако се некадашње уг-
ледно, патрицијско и краљевско, етрурско (рашанско), па римско,
а заправо српско име, срозало у ропско блато.
За такву околност Латини кажу:  “Sic transit gloria mundi”, а
управо исту такву судбину, само нешто касније, доживљава и ет-
ноним “Словен”, употребљаван као sclav(us) – роб.