Порекло и значење етнонима Србин

Већ је широм света опште позната појава да је припадник од
ређеног племена, групно или као појединац, носио епонимно име
свог племенског тотема. У Медитеранаца, где је тотем била одре
ђена врста змије, припадник тотемског клана, очекивано, добијао
је њено локално или регионално име и носио га са поносом. Веома
често, међу странцима, далеко од завичаја, користио га је и као сво
је лично име. Отуд је у нас честа појава мушких, личних имена
Драгун, Драган, Драго, Драгул, Дракул, али и већ заборављеног
Неман (Неманикуће, отуд и Немања!), са значењем (према С. М
Филиповићу, “Божанска имена”) “водена ала”, или пак непрепоз
натог мушког имена Груја (груј – угор, у архаику доживљаван као
“морска змија”), те Куч (Црна Гора, Албанија). Отуд долазе и жен
ска имена Драга, Драгуна, али и Ала, односно Анка (Аnchila
jeгуља, у архаику такође “морска змија”).

То су, на први поглед, уз зооним неман, готово сви синоним
ски називи за змију или змаја. Но, према индоаријском, који је и
исконски, прасрпски језик, назив змаја је “гмас”. Очито је да је
српско гмаз некаква метатеза много чешћег назива: змај.
Један од Херкулових подвига, према грчкој митологији, одно
си се на убијање безбројних бораца који ничу из посејаних змаје
вих зуба, а то се може и мора тумачити као метафора хеленских
борби са домаћим Беластима (Пелазгима), под тотемом змаја, на
родом којег на Балкану непосредно  наслеђују Илири и Трачани
па и пагански Срби.
Да је змај, као териоморфно божанство, дубоко утиснут у под
свест Срба (Словена), сведочи и српски Бог, јер се, према С. М. Фи
липовићу у студији “Божанска имена” (изд. “Сардонија” 2005.), као
извор тог назива, јавља аријски “Боги”, који се односи на изувија
ног злодуха – змаја.

Најзад, битно је и ово: у Срба се очувало поштовање змије као
носиоца душе предака. То је и даље веома поштована змија испод
кућног прага и позив на “првог оца племена”.