Порекло и значење етнонима Србин

Као подршка тези, наводи се такође редовна појава да је, од не-
олита па до средњег века, поглавица тотемског клана – племена,
такорећи службено, носио тотемско име “оца племена”.
Ти називи постају омиљена лична имена и у свих осталих пле-
меника. Неки од њих, изведени од тотемског “змаја” (у разним, си-
нонимским варијацијама), одржали су се и до данас, чак и након
давног напуштања териоморфних религија.
То су била, а и данас су, веома угледна лична имена паганског
порекла, присутна у свим друштвеним сталежима, како у Срба,
тако и у других народа. Примера има веома убедљивих, а у нас су,
поред већ поменутих, и изведена лична имена (Драгут(ин), Драго,
Драгомир, Драгољуб, Драгослав, Драган, Богун, Бохун итд), такође
и имена која се, уз употребу префикса, изводе из ових (Миодраг,
Предраг, Љубодраг…), а име Драган има несумњиво змајевито зна-
чење, јер је, у индоаријском, то име за опасног змијоликог злодуха,
односно име са значењем “опасна змија”. Нема дакле, за нас ни-
какве сумње да је ту реч о српским, паганским, дакле изворним
именима, а одатле следи да су Срби медитерански старинци, од
искона везани за Балкан и од искона припадници сродних, то-
темских кланова “змије”.
Иначе, за змаја у народу се везује много врлина:  јуначност, убо-
јност, либидо.
Овде се, најзад, све у сврху подршке тези, расправља и о једном
изузетном примеру, на који смо посебно осетљиви, а то је прво и
право име раног владара Рашке (“Старе Србије”), великог жупана
Немање. Заправо, према првим писаним документима (1186.) пот-
писаним његовом руком, његово име гласи Неман, што је само је-
дан од многих синонима тотемског назива змај. У светлу претход-
ног, сасвим је очекивано да један поглавар носи тотемско име пле-
мена или народа, очувано у традицији.
Овде је наведен пример планинског племена Кучи (Црна Гора),
названог тако, као се верује, по најопаснијој балканској отровни-
ци поскоку (архаични називи: куч, кача, качана, качанија), затим
нека од најстаријих илирских племена (Illyrii propriae dicti 1500 –
1200 г.п.н.е.), као и илирско приморско племе обожавалаца угора
(груј, “морска гуја”, лично име: Груја), такође и племе Јегуље, забе-
лежено као Анхелети или Енхелети (од Anchila, ae; лично име:
Анка, Анкица). Понешто од запамћене јуначке, огњевите  нарави
у Србина под именом Груја слутимо у епској песми “Дијете Гру-
јица”, где се наводи: “У њега је седам прстенова, из њих бије седам
пламенова.”
Овде се позивам и на бројне протоисторијске храмове Беласта
(Пелазга, Пеласта), свих са светим змијама (Делфи, Теба, Колхи-
да), које ће касније, преузети и присвојити Хелени, а потоњи Грци
доделиће их својим јунацима и свецима, као наводним ктитори-