Питома земља, стасите душе

O књижевности рудничког завичаја

Појам завичајности
Ово је, уз поједине нужности позитивизма, као што су био-
графски подаци, својеврсна повест о једној књижевној завичај-
ности, оној рудничког краја, од Качера до Груже, где је, како рече
Радоје Кнежевић, брежуљкасто земљиште питомо и плодно ко-
лико је и душа у људи стасита. А шта је завичајност ако не осе-
ћање? Завичајност, дакако, није малограђанско осећање. Она
има своју онтологију. Наш хришћански философ, Жарко Ви-
довић, каже:

“Завичајност је празнична заједница, те отуд човек, израстао у
завичајности, у сфери етос – итос, осећа потребу да и у грани-
цама читаве државе има сачувану празничну заједницу: таква
је само нација. [...] етос је навика, обичај (навика зајед-нице,
навика човека у заједници), итос је боравиште, станиште
заједнице и завичај (с којим је човек обредно срастао), зави-
чајност, завичајна обичајност – морал [...] Завичај и родна ку-
ћа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, конти-
нуитета присуства пре-дака, непролазног детињства чове-
ковог [...] Нема никаквог “раја”, чак ни небеског царства на
земљи, изван завичаја и завичајности. Завичајност је меди-
теранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега
у завичају). Рај је завичај (а не утопија, бескласно друштво и
правда “империје“). Завичај није предео, него трансценденци-
ја: предањем преображени предео, духовни свет, празнично
огњиште, трпеза и простор, светиња као храм. А нација је уз-
дигнутост завичајности у историјску свест.”

Два значајна српска песника, Милован Данојлић и Добрица Ерић,
обојица из разних крајева области под Рудником, знају да завичај
није једнозначан. Он има своје горе и своје доле, своје висине и
своју каљугу.
Тако Милован Данојлић вели:

“На овом тлу сам упознао укус, мирис и плодност годишњих
доба, ту сам сањао далеке земље и градове; ту сам се радовао,
ту сам, једног пролећа, гладовао; ту сам, у више наврата, бом-
бардован; ту сам почео роптати против неслободе и лажи;
ту сам сâм усвојио прве поруке из отпора и трпљења. Однос
између мене и овог тла пролазио је кроз болне несугласице.
нисам препознао залог наше издржљивости. Кидао сам везе
да бих их, потом, с удвострученим жаром обнављао и јачао. У
обрачунима са собом вређао сам и рањавао завичај; у побуни
против личне судбине он ми је први био на удару јер ми је био
најближи. Открило ми се, најзад, да је сплет произвољности с
којима долазимо на свет ствар недокучиве промисли, и да је
оно што зовемо случајношћу законитост која измиче разуму.
Да свако личи на рељеф у коме се обликовао. Не морамо се
тиме поносити; довољно је прихватити истину, и истражива-
ти је. Овде сам постао грађанин света. То се десило у дечашт-
ву, док сам, у августовске вечери, посматрао сазвежђа изнад
авлије. Више од свих космополитских учења и политичких
уверења, звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космо-
са. Авеније Њујорка, Париза, Берлина, Лондона и Рима су ми
изоштриле свест о изгубљености и наважности, док Млечни
пут ослобађа од тескобе. Вијугава, зелена црта између Букуље
и Медведника умирује душу, показује правац срећног исхода.
Волим Тоскану, Провансу, Конемару, Шкотску; Шумадија је
нешто друго. О њој знам више него што успевам да кажем, и
него што треба говорити.”

Добрица Ерић, у разговору са песником Владимиром Јагличићем
вођеном 1995. године, о завичају каже:

“Завичај је моја прва љубав и све моје школовање. То је моја
највеселија и најтужнија реч. Највеселија зато што сам у њему
и из њега почео упознавати свет и поверовао у све лепоте и ра-
дости које ме у том свету чекају, а најтужнија због великих про-
мена које су се за кратко време у њему и мени догодиле и због
старости свега онога што је некад било младо и лепо и изгле-
дало вечно, а сада тихо умире, ишчезава пред мојим уморним
и избледелим очима, које више немају снаге да зави-чају по-
врате бар мало младости и првобитне чистоте, чак ни у песми.
Завичај ми је дао крила да полетим у свет, али и спутао ми та
крила да их не раширим много и не одлетим предалеко, да се
не бих могао вратити. Одлазио сам далеко, но нисам никад
отишао предалеко од завичаја и стално му се враћам, али са
све блеђом надом и све краће остајем у њему, много потиштен
при сазнању да правог повратка више нема. Ни у завичај, ни
у оне завичајне веселе и тужне свечаности и свакодневља, ни-
ти у било шта што смо једном напустили из пуке потребе или
жестоке радозналости, свеједно. Завичај је благослов од Бога
и наших предака и родитеља, али и тешка клетва од скуче-
них предрасуда и законитости који насушну људску, или пес-
ничку насушну глад и жеђ за ширинама и другим физичким
и духовним пределима кажњава неподношљивом тугом и у-
самљеношћу при покушају повратка и помирења са непомир-
љивим променама у души луталице и души завичаја.”

Ипак, и упркос свему, завичај је неодузимљиво благо, јер бди у
језику, неуништвом храму који постоји док год има народа који
на њему говори и њиме пева. Нека овај прилог шетњи кроз један
од српских песничких завичаја буде скромно сведочење о чува-
рима тог храма.

О богатству језика
Пишући предговор за Качерске легенде Миодрага Јаћимовића,
Милован Данојлић бележи:

“Народној топонимији, као ни народној етимологији, не сме
се на реч веровати. Тешко је раздвојити истините поводе од
каснијих повезивања и домишљања. Ако се многе од тих
причица не могу узети здраво за готово, може се уживати у
детињој језичкој разиграности и довитљивости Качераца.
Брдо које се БЕЧИ на околне брегове, названо је БЕЧ. БОСУТА
је добила име по БОСИМ женама које су носиле камење за
зидање Острвице (Јерининог града, дакако!). Брдо ЧИКЕР
носи такво име јер се на њему говорило “ЧИК да видиш као
са овог брда!“ Напивши се воде, захвални Турчин баци драги
камен у извор и село доби име ДРАГОЉ. Место где је вода
ПРСНУЛА из земље названо је ПРСКОВАЧА. Извор на коме
су се људи ВИДАЛИ прозван је ВИДАН. Село из којег су
ТРУДНЕ жене носиле камење за зидање Јеринине задужбине
(опет!) названо је ТРУДЕЉ. Раван на којој нема ничега зове се
РАВНИШТА. Фамилија ГРК добила је надимак по томе што
су се, бранећи се од нападача, њени чланови бодрили повици-
ма: “Хватај га за ГРКЉАН!“ И тако даље, у том духу. Машто-
вит, сналажљив и склон игри, народ је стигао да крсти сваку
падину, превој, вир, раскрсницу и извор.”

То није нимало чудно. Говор рудничко–таковског и качерског кра-
ја спада међу најлепше благо које саборна ризница српског језика
има. Пођимо у шетњу са онима из тих крајева који су то благо
преточили у песме и прозу. Нека нам први водичи буду они без-
имени, творци народних песама и предања.

Сећање на славно доба
Једна легенда каже да је чувени манастир у Моравцима саздао из-
весни војвода Рапа, кога су тако звали због неке кожне болести.
Он је са својом војском заноћио под једним шумовитим брдом где
је био и извор. У сну му се открије да ће се исцелити ако се окупа
и умије у извору, што се на јави и деси. Војвода Рапа у знак благо-
дарности Богу подигне манастир Моравци, све са храмом и кона-
цима, и богато га обдари имањем. Жарко Дукић је у својој књизи
о Хаџи-Ђери устврдио да народ под Рапом подразумева краља
Уроша Првог Немањића Храпавог (тако названог због промуклог
гласа), који је, по предању, манастир подигао.
Грозио сам се његових непоправљивих навика док у њима