Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића

Нема сумње да су највећи и понајбољи део Раичковићевог поет-
ског стваралаштва обележили изразита осећајност, језичка вир-
туозност и неосимболистичка сликовност и метафоричност, као и
комплекс тема и мотива вариран у великом броју Раичковићевих
песама – тишина, камен, река, трава, (природа), сан, смрт, про-
лазност, усамљеност, песма. Ти елементи, као и историјски и
биографски предлошци Раичковићеве поезије, били су, углавном,
у фокусу досадашње књижевне и критичке јавности.
Један низ песама обележили су, међутим, другачији мотиви,
другачије мисаоне и емотивне преокупације и другачији стил-
ски поступци: склоност ка гротесци и апсурду, успостављање
паралелних светова, потирање границе између живих и мртвих,
реалног и иреалног, аутоматизација понашања, својеврсна нуми-
нозност, осећања страха, параноје, анксиозности, усамљености,
немоћи и бесмисла – и, у извесној мери, фантастика. Тај сегмент
Раичковићевог стваралаштва – до којег је сам песник несумњиво
држао – остајао је углавном по страни: песме дате поетичке
провинијенције готово да нису улазиле у антологије, а академски,
критички и есејистички радови по правилу су их заобилазили.
На маргини књижевне сцене нашао се тако циклус песама У
једној улици, који је песник у целини пренео у свој избор из 1990.
године. У низу песама овог поетског круга, објављеног најпре у
збирци Балада о предвечерју, у фантастично-гротескном кључу
варира се мотив врата.

У песми по којој је назначени циклус добио назив – У једној
улици – врата наместо да одвајају кућни од уличног, приватни
од јавног, заштићен од опасног простора, представљају грани-
цу између два подједнако страна, непозната, туђа терена. Врата
која “један човек” “свакога јутра у одређено време” отвара, од
којих се “одваја” и одлази низ улицу као да су:

(…) туђа случајна врата
Иза којих је неком грешком или забуном
Само за једну ноћ залутао.

Аутоматизација понашања, којом се сугерише бесмисао
живљења и отуђење модерног човека (човек сваког јутра, у
исто време, истим покретом отвара врата), доживљај “грешке”
и “забуне” која траје и прераста у суштину људског постојања
(човеков живот је, у песниковом виђењу, сведен на отварање
“туђих случајних” врата), обезличавање личности наглаше-
ним одсуством атрибута и инсистирањем на општим замени-
цама и неодређеним прилозима (“један човек у једној улици”,
“у одређено време“), наглашенија карактеризација предмета
(врата) него људи (“један човек у једној улици” / “врата са поха-
баним луком у врху“), својеврсна идентификација и гротескно