Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића

Будим се као сред причине:
Удишем ваздух пун магије.
На рукама ми лисичине.
А на ногама букагије.

Инверзија сна и јаве, осећај утамничености и немоћи и
буђење у другачијем свету од онога у којем је лирски субјект
заспао (“И мисао се већ отима / О томе да су сви нестали / И
живе другим животима“) јесу елементи који дату песму доводе у
близину модерне прозе и модерне фантастике, тим пре што сила
која влада “казаматом” – у кафкијанском маниру – остаје неиме-
нована и скривена. Међутим, Раичковићево виђење света као
тамнице у појединим сегментима радикалније је од Кафкиног:
док Кафкин јунак, Јозеф К., комуницира с другим људима, има
слободу кретања и илузију да се може спасити, Раичковићев
лирски субјект затечен је у пустој соби или “пустом” мучилиш-
ту, у којем се не чују ни “глас аргата”, ни “кораци у цокулама”.
Атмосфера немотивисане и очуђене (фантастичне и ну-
минозне) утамничености успостављена је и у поеми Точак за
мучење, мада у њој превасходно, али не и сасвим доследно, фан-
тастика добија неку врсту реалистичног (психолошки мотиви-
саног) “излаза”. У поменутој поеми лирски субјект се такође
пребацује у неку врсту паралелне, субјективне стварности, у
којој преузима улогу човека којег вреба, прогони и мучи неко
неидентификовано, тајно мноштво:

У ведроме дану (ко гром) мисо пуче
Да сам у обручу и да ме већ муче.
Вребали ме кришом (можда годинама)
Док ме најзад нису нашли слаба, сама.
(…)
Сад ме воде својим тајним степеништем
И већ ми се грло суши, воду иштем.

Мноштво које прати, спроводи и ислеђује лирског субјекта
задобија постепено демонски карактер – креће се нечујно и
поседује гротескно-фантастичну безобличност (аморфност),
а инсистира се и на његовом супериорном смеху, који, и у