Српска књижевност и писци у Великом рату

почетку Првог светског рата умире му сестра Анђелија, која се
дописивала са Толстојем и била модел Мештовићу за каријати-
де на споменику Незнаном јунаку на Авали. Кобне 1915. године
умире му сестра Драгица, студенткиња медицине, а од пегавог
тифуса сестра Надежда. У борбама гине брат Владимир, а Растко,
са сестрама Милицом, Љубицом и Зором, од новембра 1915. до ја-
нуара 1916. године прелази преко Албаније. Са осталим српским
ђацима одлази за Ницу, где наставља даље школовање. Матури-
раће 1917. године и објавити више песама у крфском Забавнику.
Између 1917. и 1920. године на Сорбони студира права и пси-
хоанализу. У Београд стиже 1921. године и придружује се Групи
уметника. Објављује први роман, Бурлеска Господина Перуна Бога
Грома. Наредне године ће дипломирати и објавити збирку Откро-
вење. У Министарству иностраних дела започиње своју дипло-
матску каријеру: од приправника до секретара амбасаде – од Рима
и Ватикана до Чикага и Вашингтона. Између 1932. и 1935. пише ро-
ман Осам недеља, чији је радни наслов био Дан шести. Руко-
пис даје на читање Марку Ристићу и Слободану Јовановићу. По
њиховом савету, неће га објавити због могућих неприлика које
би изазвао приказ албанске голготе. Од 1935. године налази се на
дужности вицеконзула у Чикагу, а од 1937. је секретар амбасаде у
Вашингтону. У току немачког бомбардовања Београда изгорели
су му кућа, рукописи, цртежи. Није желео да се врати у Европу.
Умире у Вашингтону 1949. године. Политика одбија да објави
вест о смрти свог старог сарадника Растка Петровића.
Први део романа Дан шести објављиван је у наставцима у бео-
градском часопису Дело. Остао је готово непримећен. У целини је
објављен дванаест година после пишчеве смрти, 1961. По оцени
критичара Дан шести остао је најбољи роман о Првом светском
рату јер је “трагичним дешавањима националне историје дао уни-
верзални, свевременски смисао.”

Недеља, 1. новембра 1915. године
“... У овом часу, данас, светски рат. По једном огромном ланцу ки-
лометара људи гину. Изишли су из својих кућа, поља, и дошли на
један бескрајан ланац километара да убијају један другог. Овога
часа, скоро све што се догађа међу људима на земљи, по милио-
нима квадратних километара, тиче се искључиво само живота и
смрти. Имати јести, не бити осумњичен, моћи побећи, не смрзну-
ти се у позадини, погинути или не погинути на фронту.

Недеља, 15. новембра
Прешли су тако око пет километара. Захватила их је олуја усред
огромне пољане, покривене ситним, ћошкастим и кугластим ле-
дом. Читав оркан ковитлао је око њих оштри снег, дизао га и ба-
цао им га у лице. Сав простор био је испуњен пакленим звижда-
њем и лармом. Чинило им се да се од силине ветра не могу даље
да макну. Видели су око себе, на све стране, само облаке леденога
снега у галопу. Нису имали времена чак ни да се уплаше. Затим су
увидели да се може начинити корак-два, па опет застати, одупре-
ти се за десетину секунди, и онда наново коракнути.
Све је то ишло страховито лагано. Стевану се чинило, и кроз
све капуте и поткошуље, да је го, да ветар насрће на голо ткиво и
да га леди. Држали су се за руке и одмицали, корачајући задихано
иза самога коња. Слободне руке држали су на очима. Нису више
могли да чују своје гласове. Само су се пробијали кроз мећаву сто-
пу по стопу. Кад би морали да застану, изгледало им је да их олу-
јина враћа тачно за онолико колико су пре тога коракнули. Пре-
вијени надвоје, ошамућени, они су одмицали, не служећи се чу-
лима, не могући више ни проценити куда иду.

Уторак, 24. новембра
Сви су изгледали модри и љубичасти. Товарили су коње пред ха-
ном, прљавим и уским, под јутарњом избљуваношћу свитања. Жи-
вот се докотрљавао до њих као дроњава пачавра. Говорили су као
да се ништа није догађало и било је гадно помислити да је то, што
се догађа ту, тачно један део живота. То се није могло искључити
ни избрисати. Осећај свраба, једини трезвени осећај њихова тела,
подсећао је на црве и распадање. Затим је живот имао да се на-
стави физиолошки, с мучном, неразумљивом песмом, која бруји
у телу као у лонцу врео чај.
И иду даље. Ветерник. То је планина, то је гомила стења, гро-
зоте, испупчење земље. Само један набор земље, геолошки расед,
једна случајност, моменат развића ових гора, пука случајност. А
уз то треба се пети, још, још. Треба покретати ноге, мицати их,
мицати. Прво једну, па онда другу. Куда?
С џаком на леђима. Путник. Туриста, на врх планине око света,
око свог мозга, око своје смрти. Како корачати постаје трудно,
значајно подузеће као водити ратове до истребљења, као просе-
цати канале, зидати тврђаве, лити топове, састављати оклопњаче.
Умрети. О, умрети, без страха, без ужаса, без жалбе за овим. За
Ветерником!

Среда, 25. новембра
Групе вршњака умирале су на све стране. Вукли су се по друму.
Парче хартије терано ветром. Ничег патетичног. Само очи, преси-
ћене свим тим пергаментним лицима, скорелим устима, нису бе-
лежиле више ништа. Такво је било и лице Стеваново и свих оста-
лих, до у бескрај. Као у заклане и очерупане живине, кошчате гла-
ве на тананим и млитавим шијама. Силазили су.
Небо је било високо и с часа на час јако је светлело. Сенке су се
црнеле и бледеле. Један је био сишао с пута. Гледао их је укоченим
очима, трагичним, и мучио се. Кожа на његовом телу била је про-
зирна и фантастично бела. Руке потпуно неприродне и бескрвне.
Можда седамнаест година, или педесет. [...]

Субота, 5. децембра
Знао је да има да превали још двадесет и шест километара до
мора: осам километара у правој линији кад би се ишло преко брда
и баруштина. Све је то сада значило огромну даљину.
Ишао је посустајући на сваком кораку. С једне стране пута се
дизало брдо, а с друге је текла речица и ширила се непрекидна
блатишта преко ње. Разрушене џамије, расклиматане арнаутске
колибе, деца умазана у блато до очију, лешеви бачени у блатиште,
утопљени сасвим. Једна рука или нога само из глиба...
Киша. Велика тешка завеса кише без краја. Био је сакривен
испод великих врба. Ноге су му ипак биле мокре и заглибљене.
Одећа натопљена до коже. Није више био човек, ни кокош ни
човек. Ђубре!

Среда, 16. децембра
Ни сто метара нису били прешли, када се појавила, негде у дну
предела, светлооловна, непомична, пучина. Изгледала је безначај-
на по своме облику, пространству и изгледу. Само јединствено
усамљена и туђа, и као какав зид. Не мислећи на шта друго што би
било у вези са њом, Стеван је размишљао само о том: да је она зид
и коначност, кроз који се никада можда он неће пробити. Тамо, на
дну предела, преко свег тог тресетишта, биља, шибља, и пустоши!
Осам недеља час десно, час лево, Стеван је ишао, једнако бежао
од нечег. У извесном правцу. Ето, то је било главно: у извесном
правцу! А томе правцу сада је крај!
Ничија помоћ Папа-Катићу није била нужна. Сама младост у
њему! Сила младости! А када је и она сва исцрпена, ишао је ипак
даље. Ноге су му биле промрзле, отечене, рањаве. Ишао је, ишао
је и када је стомак сам себе варио, и када је имао халуцинације,
губио свест, ишао је и ишао. То је било јаче од свега. Имао је про-
стора пред собом и он је кроз тај простор ишао и ишао.
А сада, даље није могао. Не што би био спасен, него просто
више није имао куда. Зид.
(Дан шести. Одломци)

Српска књижевност на Крфу:
ЗАБАВНИК (1917-1918)
Месечни књижевни додатак Српских новина
Настао на традицији некадашњих књижевних алманаха и ка-
лендара, Забавник, књижевни додатак Српских новина, почео је
да излази у другој години боравка српских избеглица на Крфу
(2. априла 1917 – 15. окобра 1918). Током те две године, сваког 15. у
месецу, на 32 стране објављено је 18 бројева, које је као главни
уредник потписао књижевни критичар Бранко Лазаревић. Овај
даровити интелектуалац, Скерлићев ученик, често је писао увод-
нике, приказе књига и давао осврте на важне догађаје из историје
и културе. Као и у Српским новинама, и у Забавнику је окупио